Љубав према ближњем

Ларису, грчки градић милозвучног имена из којег су богови давно побегли засути прашином оближње цементаре, памтим по једном догађају.

Одлучујем да на тренутак напустим сеновитост вињаге под којом пијуцкам рецину и одем до кафанског тоалета. Нестрпљива да се што пре вратим управо сервираном мезетакију на мом столу, симпатичном чикици-клозетару који пред вратима ве-цеа дремка своје скромне и безличне пензионерске дане великодушно одмахујем руком, показујући му да кусур до сто драхми задржи за себе. Још увек памтим његово изненађено лице, израз неверице док ја уживам у гесту велике госпође. Касније, у хотелској соби схватам, у крајњем очајању поново и опет пребројавајући новац у новчанику, да сам чикици, уместо сто драхми, забуном зелених новчаница дала сто долара. Мој муж ме теши: „Не секирај се, чикица ће ти доживотно у цркви палити свећу за здравље. Ти си једна од планетарно ретких (можда неки од Рокфелера) који су пишкење платили сто долара”.

Како је време пролазило и мој се случај „пред вратима ве-цеа” смештао у безбедне просторе прошлости које никаква амнезија избрисати неће, ја сам, у машти, гест чистог случаја који је само њему знаним начинима уписао доброчинство на моју картицу човекољубља преиначавала у лични чин великодушности, самозадовољно се дивећи себи. На тренутке сам успевала да се убедим како сам, у ствари, отворена срца, намерно даривала дедицу Грка, претварајући историјску чињеницу забуне и моје брзоплетости у филантропски потез достојан Мајке Терезе.

О како волимо да будемо добри, дарежљиви, племенити! Колико нам је потребно да изградимо сопствену слику анђелка руку препуних златних мрвица намењених онима доле, слику којој се прво лично дивимо па је тек онда нудимо на увид осталима! Љубав према човечанству је једна од наизглед лако достигнутих вредности коју често замишљамо да поседујемо јер је тако прихватљиво волети неодређено мноштво. Волети човека на близину, пред сопственим лицем, није нимало једноставно, како се на први поглед чини. Човечанство, бескрајна гомила купусних глава без физиономија, доступна је нашем апстрактном, лебдећем осећању хуманости али је ближњи, онај који нас с опасне близине дрско, снисходљиво, незаштићено, бесно гледа у очи, нешто сасвим друго.

Често нам лични провинцијализам замагли задатак опште љубави према ближњем, а локалне ствари из приватног поседа заклоне свет. Оне постану свет, а мисао тада не прелази границе племена и спахилука.

Била сам недавно принуђена да, због спољних грађевинских радова на мом спрату и постављања дизалице у дворишту, замолим комшије да наредних неколико дана помере своја кола са уобичајеног места. То је изазвало благу језу, температура се приближавала опасној грозници. Где да паркирам кад је то моје место! Платила сам сто евра да то парче дворишта бетонирам и шта сад, да ми неко ноћу звони и буди ме јер сам стала на туђ паркинг. Један млади уљудан комшија, увек љубазан и предусретљив, овај пут је оставио у својим колима поруку: „Немој неко да ме случајно буди да померам кола јер ми то не пада на памет”. Ако се кола оштете, скупо ћу то наплатити. Због његових кола радници су, не могавши да користе дизалицу, морали да потпорне греде са седмог спрата у рукама пренесу до приземља.

Ипак, покушавам да јачином оне фантазије која је преценила мој грчки случај замислим тог младог, мрзовољног човека како скаче у набујалу реку да би извукао дављеника, како спасава старицу из пожара, како превазилази свој страх и стаје у заштиту слабијега.

Повремено нас, утехе ради, примери дарежљивости и храбрости подсете да постоје људи који могу да воле на близину. Али свакодневно, сусрећемо и безобзирне пролазнике који су у стању да прођу кроз нас, дрске себичњаке којима није довољна цела Земљина кугла и који би због ускраћеног места за паркирање убили рођеног брата. Човек је, изгледа, стварно преширок појам и, како каже писац, требало би га мало сузити.