Цркви црквено, филму филмско

Кан–Кански дани, ове године јаког такмичарског програма, полако се ближе крају,а на самом врху, осим Ханекеове „Љубави” je и филм „Иза брда” младог румунског реалисте, сценаристе и редитеља Кристијана Мунђијуа.

Интелигентан, инсинуативан и комплексан филм у којем аутор преиспитује односе између духовног и световног, групног и индивидуалног, религијског и нерелигијског, дозвољеног и недозвољеног у љубави, али и дискретно анализира једну од актуелних тема у савременом румунском друштву. „Иза брда” је по својој форми, стилу и ритму, потпуно другачији од претходног Мунђијуовог филма „Четири месеца, три недеље и два дана”, за који је 2007. године у Кану освојио „Златну палму”.

Јесте ли овим филмомпокушали да нам кажете како је религија опијум за народ?

Верујте, није ми била намера да било кога критикујем или генерализујем ствари о румунској православној цркви,нити да говорим о људским уверењима. Овај филм је инспирисан истинитим догађајем, када је један свештеник извршио чин егзорсизма над девојком за коју се, после њене изненадне смрти, испоставило да је била шизофреник. Дакле, мој филм није свеобухватан. Он не описује стање румунског друштва преко те мале манастирске заједнице у оквиру које је смештена радња мог филма и говори о празноверју, а не о религији.

Ви ипак у филму вагате духовно и световно, црквено и секуларно?

Пре свега, говорим о равнодушности друштва после педесет година комунизма и још двадесет година разочарења у такозваном транзиционом периоду, и о томе како то разочарење утиче на осећај за морал румунског народа.

Дали је и то разлог што се људи све више окрећу цркви?

Наша православна црква била је популарна и пре, али после пада комунизма постаје све популарнија, све моћнија и све богатија. Свештеници су на листама популарности и највећег поверења румунских грађана, далеко испред политичара. Због тога је за политичаре критиковање православне цркве нека врста табу теме, а можда је и то разлог што у Румунији данас постоји нешто мање од пет стотина болница, мање од пет хиљада школа и више од двадесет хиљада цркава.

„Иза брда” означава разлику између вере, религије и цркве као институције?

Да, означава разлику, али говори о све те три ствари. Тачније, говори о нуспојавама дословног тумачења религије, али и о духу хришћанства у односу на беспоговорно поштовање прописа и заповеди. Говори и о томе да се данас вера у дубоке хуманистичке вредности хришћанства не проширује у складу са тим, већ се више пажње посвећује на спољашњу форму и ефекте цркве.

Ко су прави кривци за смрт девојке од које се стално захтевало одрицање од љубави?

Прави кривци нису садржани у овој причи. Филм нам само показује жртву. Не бавим се осудом криваца, већ постављањем питања да ли смо увек у праву у избору начина на који помажемо другима, чак и онима које волимо? Да ли стварно помажемо када намећемо свој систем вредности другима против њихове воље? Попут доброг и племенитог свештеника у мом филму,који мисли да помаже девојци којој нико други не пружа помоћ, ни болница ни њени бивши усвојитељи, и који неуспех друштва тумачи као дозволу да учини све што он сматра да је добро за њен спас.

За разлику од „Четиримесеца, тринедеље и двадана”, филму о пријатељском односу између две девојке, у филму „Иза брда” инсинуирате другачији однос између главних јунакиња од којих је једна монахиња?

„Иза брда” није филм о пријатељству као мојпретходни филм, него о љубави, о томе шта одустајање од љубави изазива у нама и о изборима које доносимо. Он је више попут романа у којем прво треба да разумете контекст да бисте разумели догађај, његове последице и степен одговорности сваког лика који у догађају учествује.

Није ли вишак оних двадесетак минута пошто лик, који је главни покретач драме, умире?

Чујем многе коментаре да је филм предуг, али мени је било неопходно да дозволим време лику монахиње да спозна шта се заправо догодило.

Овај филм је комплекснији, стилски другачији и очигледно много захтевнији од „Четиримесеца...” Сваки ваш кадар је добро и прецизно организован, пун детаља…?

Било је то исцрпљујућих 18 месеци рада у простору малих манастирских ћелија, кухиње и омалене цркве, где је свака сцена морала да буде изузетно прецизно постављена како ми се не би десило да ми нешто испадне из кадра. Зато сам са сниматељем по сат времена пре почетка снимања сцене, анализирао сваки детаљ и где ко треба да стоји или се креће у малом простору. Тек онда бих позвао глумце.

Фотографија у филму је изврсна и опет је то резултат сарадње са сниматељем ОлегомМутуом са којим сте радили и претходне филмове?

Са Олегом радим још од студентских дана и нема потребе да међусобно пуно причамо. Он има невероватан таленат без којих тешко да бих ја постигао овакве резултате.

Очекују ли Румуни сада од вас и другу „Златну палму”?

Сигурно је да би се томе радовали. Не кријем да бих се и ја радовао, мада ми ни прва „палма” није донела мање мука. Једини добитак било је путовање првом класом. И даље имам исту канцеларију, возим истиаутомобил, снимам рекламе с времена на време како бих преживео и тешком муком налазим новац за наредни филм. Тако је било и за филм „Иза брда”. У румунским филмским фондовима су ме дочекивали са питањем: „Шта ће теби паре када имаш „Златну палму”, па паре можеш да нађеш у иностранству?”, мислећи ваљда да ствари тако функционишу...

----------------------------------------------

Кустурица поново у Кану

Кан– Кустурици Кан дође као друга кућа. Ако није на фестивалу да би освајао „Златне палме”, приказивао своје филмове у и изван конкуренције, добијао француско ордење или председниковао жиријима, до канског црвеног тепиха ће свакако стићи. Овог пута као глумац у омнибус филму „Седамдана у Хавани”,који се такмичи у програму „Известан поглед”.

Кустурица је у среду вече дочекан и испраћен громким аплаузима, док је на сцени боравио са Бенисиом дел Тором, Гаспаром Ноеом, Лораном Кантеом, Хулиом Медемом, Елиом Сулејманом и аргентинским редитељем Паблом Трапером,у чијој причи „Уторак” игра самог себе током боравка на Хавана филм фестивалу на којем се приказује „Марадона” (фестивал у Хавани је заједничка нит свих седам филмова у оквиру омнибуса). Траперов јунак Кустурица, уместо са фестивалским гостима, пијане вечери проводи са сјајним кубанским музичарем, безуспешно покушавајући да обави телефонски разговор са, на њега љутом, супругом у Србији... Духовит, топао, интелигентан и добром атмосфером „обојен” Траперов филм и Кустурица као одличан комичар.