Пребројавање ракета

Међународна конференција посвећена питањима безбедности одржана прошлог викенда у Минхену добила је, захваљујући четрдесетоминутном оштром говору руског председника Владимира Путина, сасвим неочекивани ток.
Питања која је Путин отворио, попут различитог тумачења демократије, монополарности света, ширења НАТО-а на исток, трке у наоружању... задиру у саму суштину односа Истока и Запада, а пре свега Русије и САД.
Није стога ни чудно што је израз "хладни рат" поново на велика врата ушао у свакодневицу међународне политике. Подсетимо, Минхенска конференција је покренута шездесетих година прошлог века, на врхунцу тадашњег "хладног рата".

Циљ јој је био да се супротстављене стране окупе за једним столом и покушају да пронађу ваљани излаз из политичког ћорсокака у који су увукле целу планету. Али било је то време двополарног света у којем су једни другима могли да прете само СССР и САД. Свим осталим земљама, зависно од политичког опредељења, одређена је улога посматрача или, евентуално, добродошлог савезника.

"Наши" и "њихови"

Данас ствари изгледају много другачије. Иста је остала само, условно речено, идеолошка подела на "наше" и "њихове". Са које год стране гледано. А управо о томе је говорио Владимир Путин. Варшавски пакт је нестао са политичке мапе света. Нестао је и Совјетски Савез. Дух подела у Европи, па и шире, замењен је природном жељом за заједништвом. Али као да је право на то заједништво резервисано само за одређене земље. Појам демократије постао је толико растегљив да су појединачне судбине често важније од отворених позива на линч целих народа.

Русија се у том колоплету осећа угроженом, али не и побеђеном. Сви договори о ограничењу наоружања из бивших времена данас, једноставно, немају никаквог смисла. Не поседују само Русија и САД нуклеарно оружје и ракете способне да гађају сваку тачку на кугли земаљској. Договорена количина конвенционалног наоружања у Европи губи сваки смисао у ситуацији када НАТО шири утицај на цео Стари континент и полако, али неумитно, опкољава свог исконског противника. Док се Русија ослобађа договорених количина нуклеарних бојевих глава, Американци своје, како је рекао Путин, "крију испод ћебета". Медијске преваре постале су главне каписле сукоба у Ираку, Ирану, на Космету...

Али не осећа се само Русија угрожено. Сличне бриге море и лидере ЕУ. Али не због ракета, тенкова или калашњикова који "прете" са истока. Њих више онеспокојава нарастајућа енергетска моћ великог суседа. Наиме, уколико би остали претерано привржени прекоатлантском газди Европљани би могли да изгубе и овакву Русију какву данас имају. Зато не изненађује то што је у разговорима на маргинама минхенског скупа Владимир Путин од стране појединих западноевропских званичника већ добио неслужбене назнаке према којима се поменути не би противили, евентуалним, "исправкама" руског устава и његовом останку на власти и у наредном мандату.

У Москви свакако немају намеру много да чекају. Контакти на највишем нивоу са Кином, Индијом, земљама Блиског истока, бившим совјетским државама... сведоче о томе да за Русију Европа није једини богомдани простор. Што је можда и важније, док се на Старом континенту, за сада, задовољавају тек руским енергентима и јевтиним сировинама, другима је много интересантнија технологија којом располажу научни институти распоређени од Калињинграда до Владивостока. Уосталом, руски државни врх је ових дана као задатак број један истакао потребу веће технолошке обраде сировина, а не њихов прости извоз. Европа ће и томе морати да се прилагоди.

Време за договоре

Руси у Минхен нису дошли тек да би испунили форму. Циљ је био да се многе ствари које муче савремени свет изнесу отворено и без много сентименталности. Уосталом, о сличним темама после Путина је имао шта да каже и министар одбране Сергеј Иванов. С обзиром на процене да дотични спада у најужи круг кандидата за будућег шефа руске државе, многи новинари су проценили да је минхенско појављивање било и нека врста његове промоције. У сваком случају, свима је постало јасно да руски спољнополитички приоритети ни по одласку Путина неће битно да се мењају.

"Русија нема непријатеља", изјавио је Иванов. "Не постоји ниједна држава са којом имамо непремостиви спор. Руски војници не ратују ван граница своје земље... Са једнаком пажњом приступамо односима са Венецуелом, Ираном или САД." Али иза ових речи стоји и став Москве да другима неће препустити да воде њену игру. То је важна назнака за решавање свих горућих светских питања, па и косметског. Порука о неопходности суштинског договора о будућности јужне српске покрајине искључиво између Београда и Приштине тиме добија пуно значење.