Асфалтирани рај

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Један од веома упечатљивих призора из америчких градова, а нарочито предграђа, јесу – паркинзи.

У урбаном језгру Вашингтона се додуше не виде: аутомобили су сакривени у подземним гаражама, или паркирани уз тротоаре (никад на њима), углавном са паркингметрима. Али кад се пође у куповину, онда сусрет са сваком самопослугом или великим тржним центром, почиње на њиховом пространом паркингу.

Америчка љубав према аутомобилима траје већ више од сто година и ово је без сумње најаутомобилскије друштво на свету. У погону је око 254 милиона кола (на 310 милиона становника), а земља је премрежена са 260.000 километара путева. Поређења ради, обим Земље око екватора је 40.075 километара.

Кад се та флота покрене из својих гаража или места испред кућа, мора негде и да се заустави и (привремено) остави, за шта свугде у свету постоји универзална реч: паркирање.

То је такође и универзални проблем, али нигде се у његовом решавању није одмакло толико далеко као овде.

Студија коју је 2010. спровео Калифорнија универзитет из Берклија, закључила је да у земљи постоје бар по три паркинг места за сваки регистровани ауто, док се урбани планери придржавају правила да их је у ствари осам, што би онда значило да Америка има чак две милијарде паркинг места, која, кад се саберу, заузимају површину државе Масачусетс – што је отприлике упола мање од географске површине Србије.

И без много науке овде се голим оком види да паркинзи заузимају огромне површине, а у неким градовима као што је Лос Анђелес, чак трећину целокупног урбаног простора.

Дању је попуњен, јер су 95 одсто свог оперативног века аутомобили паркирани, док су ноћу то сабласно пусти предели, који се описују и као „урбане прерије”.

Кад је о метафорама реч, најупечатљивија је она из музичког хита „Велики жути такси” кантауторке Џони Мичел, насталог седамдесетих, чији почетни стихови гласе: „Асфалтирали су рај и направили паркинг”.

Паркинг јесте отимање природе, поља и шума, али се у „моторизацији” Америке у једном моменту стигло дотле да су рушена и стара градска језгра (нарочито у малим, старијим градовима) да би се ослободио простор за паркинге. То је онда довело до такозваног Пенсакола паркинг синдрома (названог тако по једној својој жртви, граду од 50.000 становника на Флориди).

Синдром се огледа у томе да се прво шири паркинг простор у средиштима градова да би били посећенији, што за резултат има да центри постају толико безлични да их онда ретко ко посећује. Остају само углавном пуста паркиралишта.

Како  год, у околностима када се 70 одсто Американаца на посао вози сопственим аутомобилом, и када готово сви у куповине одлазе такође у ауту, паркинзи су овде најпосећенија места под ведрим небом.

Еран Бен-Џозеф, професор урбаног планирања на чувеном Масачусетс институту за технологију, у недавној колумни у „Њујорк тајмсу” констатује да су паркинзи и места на којима се Американци најчешће срећу једни с другима и то свакодневно, не само кад одлазе на посао и купују, него и кад шетају, јер коегзистенција између пешака и аутомобила постоји само тамо.

По њему, паркинзима се, с обзиром на површине које заузимају у урбаном амбијенту, као и са друштвеног аспекта ипак не поклања довољно пажње, ни од стране урбаниста ни социолога. Он се залаже да употреба толиког простора буде свестранија и предлаже да буду много зеленији.

Та свестраност се вежба једном годишње, на „Дан паркинга”, када се паркиралишта претварају у једнодневна игралишта и излетишта, пијаце и користе за све друге сврхе – осим за паркирање.

Паркинзи су овде по правилу само велике асфалтиране површине, ретко са понеким стаблом, јер то компликује одржавање: дрвеће треба поткресивати, у јесен одстрањивати лишће, а сем тога смањује расположиви простор.

Ширењу „асфалтираних рајева” доприноси једноставна логика: без пространог паркинга нема доброг бизниса за било кога ко ради са клијентима или муштеријама. Паркинг мора да има сваки шопинг центар и свака пословна или административна зграда.

Без обзира на то да ли је такав паркинг велики или мали, на сваком је стриктно упозорење да је само за оне који овде купују или послују, уз претњу да ће прекршиоцима ауто бити однет о њиховом трошку. То значи да свој ауто тамо остављате само док сте у близини – ако са паркинга одшетате, онда сте већ у прекршају.

Улично паркирање је у Америци проблематично као и свугде и такође по принципу „ко пре девојци”. Али не може се дуго остати са девојком: у Вашингтону и околини је правило да се на једном месту аутомобил може оставити највише два сата.

У паркинг-сатове се још убацују „квотери” (новчићи од 25 центи), мада се ти стари паркометри постепено замењују модернијим, који примају и кредитне картице, или се постављају наплатне конзоле које одштампају признаницу са крупним бројкама исписаним временом када треба да одете, која се оставља на видном месту у ауту.

Од прошле године је уведена и могућност плаћања мобилним телефоном, али по систему који ни приближно није тако једноставан и практичан као у Београду.

Почело је експериментисање са „паметним” паркометрима који су тако програмирани да у шпицевима подижу цену за сат паркирања (нормална је два долара), а кад гужва прође, снижавају је.

Бесплатно паркирање је ретко, али је свугде јасно обележено где се то може, а где не – не постоји правило тако омиљено нашим чуварима паркинг реда: да је тамо где није изричито дозвољено, паркирање подразумевајуће забрањено. То овде једино одређује саобраћајни знак.

У насељима, па чак и оним приградским, сви који ту станују имају на својим аутомобилима налепнице које то доказују. Остали, тамо где је знаком то дозвољено, свој ауто могу да оставе само на два сата, што је добро за домаћине, али лоше за оне који су им дошли у госте.