Пензијски фонд чека одлуку суда

Податак да су бивши запослени, а данашњи пензионери од краја шездесетих до 2000. године пензионерским динаром само у градњу рехабилитационих центара у Србији уложили пола милијарди евра више је него довољан да се постави питање зашто фонд ПИО данас не располаже својом имовином. Не само зато што би на тај начин пунио касу фонда која се скоро са 50 одсто дотира из буџета, већ и што би као неоспорни власник ове имовине – пензијски фонд у догледно време могао прерасти у инвестициони по угледу на фондове у Европи.

Ово тим пре ако се зна да је живот ових дана демантовао статистику податком да је у Србији исплаћено више пензија него плата, иако званично има више запослених него пензионера.

Економиста Мирослав Здравковић, дошао је до закључка да је на 1,68 милиона исплаћених пензијских чекова било 1,63 милиона исплаћених зарада. Статистика истовремено показује да у Србији има 1,77 милиона запослених и 1,68 милиона пензионера.

Валеријан Кадијевић, саветник директора Фонда ПИО, каже, да је на основу Закона о јавној својини недвосмислено потврђено и од државе, да својина фонда над свим покретним и непокретним стварима није државна, већ имовина фонда.

У конкретном случају, када се говори о томе коју имовину поседује, то су, с једне стране, непокретности на које је фонд већ укњижен, односно пословни простори у којима се налазе седишта филијала, станови, хартије од вредности, удели у предузећима... а са друге, то је и потенцијална имовина фонда у коју спадају специјалне болнице за рехабилитацију, бањска и климатска лечилишта, здравствене установе, разна предузећа, инфраструктура у које је фонд својевремено улагао.

– Само када су у питању специјалне болнице за рехабилитацију, улагања фонда премашују 500 милиона евра. С обзиром на то да фонд није само градио својим средствима ове непокретности, већ је више деценија плаћао у одређеном проценту и текуће инвестиционо одржавање, тај износ достиже пола милијарде евра – каже Кадијевић, који је и започео процес враћања имовине фонду.

За друге непокретности које су грађене средствима фонда, а тичу се здравствених установа, заштитних радионица, предузећа, рудника, комуналних предузећа, још није завршена валоризација уложених средстава, објашњава он и додаје да ће тај износ у сваком случају бити много већи него што је то случај са специјалним болницама.

Фонд је покренуо низ судских поступака за враћање имовине, када су у питању специјалне болнице за рехабилитацију и бањска лечилишта, али је већина пoступака још у току.

У последњих неколико година, почев од 2006. године, од када се фонд бори судским путем да утврди своје право својине у бањама Србије, првостепени судови донели су шест пресуда у корист фонда, које се односе на специјалну болницу „Меркур” у Врњачкој Бањи, Бању Ковиљачу, Жубор у Куршумлијској бања, Ивањицу, Нови Пазар и Јошањичку Бања, од којих је једна и потврђена код Вишег суда.

– У последње време, неке пресуде којима је суд решио спорове у корист фонда преиначене су, тако да се већина побројаних спорова налази пред Врховним касационим судом, од кога очекујемо да ове спорове најзад реши и заузме правни став у погледу чињенице да непокретности које су грађене средствима фонда припадају фонду – категоричан је Кадијевић.

Не треба пренебрегнути чињеницу да су средства којима су грађени сви ови објекти, па и инфраструктура у Србији, била строго наменска. Њихов превасходни циљ био је превенција инвалидности и рехабилитација, што је послужило као основ да претходник фонда издваја новац за ту намену. Приватизацијом, односно продајом трећим лицима, губи се циљ и намена која је навела фонд да ове објекте гради.

Како би имовина коначно била на располагању фонду, неопходно је што пре изменити постојећи Закон о ПИО који би био допуњен посебним поглављем о имовини. Додатни проблем фонду прави и то што Агенција за приватизацију, како се може видети и у детаљној анализи имовине фонда, и даље наставља с приватизацијом специјалних болница, без претходног уређења питања права својине над непокретностима које су грађене средствима фонда.

Фонду, који има реалних могућности да постане власник своје имовине наруку иде чињеница да је скупштина на иницијативу фонда донела одлуку којом се прописује да имовина фонда није државна, већ јавна.

Истовремено се поставља и питање судбине капитала фонда у више од 600 приватизација код којих је продаја поништена, јер капиталом у таквим околностима, након поништења, управља Агенција за приватизацију.