Penzijski fond čeka odluku suda

Podatak da su bivši zaposleni, a današnji penzioneri od kraja šezdesetih do 2000. godine penzionerskim dinarom samo u gradnju rehabilitacionih centara u Srbiji uložili pola milijardi evra više je nego dovoljan da se postavi pitanje zašto fond PIO danas ne raspolaže svojom imovinom. Ne samo zato što bi na taj način punio kasu fonda koja se skoro sa 50 odsto dotira iz budžeta, već i što bi kao neosporni vlasnik ove imovine – penzijski fond u dogledno vreme mogao prerasti u investicioni po ugledu na fondove u Evropi.

Ovo tim pre ako se zna da je život ovih dana demantovao statistiku podatkom da je u Srbiji isplaćeno više penzija nego plata, iako zvanično ima više zaposlenih nego penzionera.

Ekonomista Miroslav Zdravković, došao je do zaključka da je na 1,68 miliona isplaćenih penzijskih čekova bilo 1,63 miliona isplaćenih zarada. Statistika istovremeno pokazuje da u Srbiji ima 1,77 miliona zaposlenih i 1,68 miliona penzionera.

Valerijan Kadijević, savetnik direktora Fonda PIO, kaže, da je na osnovu Zakona o javnoj svojini nedvosmisleno potvrđeno i od države, da svojina fonda nad svim pokretnim i nepokretnim stvarima nije državna, već imovina fonda.

U konkretnom slučaju, kada se govori o tome koju imovinu poseduje, to su, s jedne strane, nepokretnosti na koje je fond već uknjižen, odnosno poslovni prostori u kojima se nalaze sedišta filijala, stanovi, hartije od vrednosti, udeli u preduzećima... a sa druge, to je i potencijalna imovina fonda u koju spadaju specijalne bolnice za rehabilitaciju, banjska i klimatska lečilišta, zdravstvene ustanove, razna preduzeća, infrastruktura u koje je fond svojevremeno ulagao.

– Samo kada su u pitanju specijalne bolnice za rehabilitaciju, ulaganja fonda premašuju 500 miliona evra. S obzirom na to da fond nije samo gradio svojim sredstvima ove nepokretnosti, već je više decenija plaćao u određenom procentu i tekuće investiciono održavanje, taj iznos dostiže pola milijarde evra – kaže Kadijević, koji je i započeo proces vraćanja imovine fondu.

Za druge nepokretnosti koje su građene sredstvima fonda, a tiču se zdravstvenih ustanova, zaštitnih radionica, preduzeća, rudnika, komunalnih preduzeća, još nije završena valorizacija uloženih sredstava, objašnjava on i dodaje da će taj iznos u svakom slučaju biti mnogo veći nego što je to slučaj sa specijalnim bolnicama.

Fond je pokrenuo niz sudskih postupaka za vraćanje imovine, kada su u pitanju specijalne bolnice za rehabilitaciju i banjska lečilišta, ali je većina postupaka još u toku.

U poslednjih nekoliko godina, počev od 2006. godine, od kada se fond bori sudskim putem da utvrdi svoje pravo svojine u banjama Srbije, prvostepeni sudovi doneli su šest presuda u korist fonda, koje se odnose na specijalnu bolnicu „Merkur” u Vrnjačkoj Banji, Banju Koviljaču, Žubor u Kuršumlijskoj banja, Ivanjicu, Novi Pazar i Jošanjičku Banja, od kojih je jedna i potvrđena kod Višeg suda.

– U poslednje vreme, neke presude kojima je sud rešio sporove u korist fonda preinačene su, tako da se većina pobrojanih sporova nalazi pred Vrhovnim kasacionim sudom, od koga očekujemo da ove sporove najzad reši i zauzme pravni stav u pogledu činjenice da nepokretnosti koje su građene sredstvima fonda pripadaju fondu – kategoričan je Kadijević.

Ne treba prenebregnuti činjenicu da su sredstva kojima su građeni svi ovi objekti, pa i infrastruktura u Srbiji, bila strogo namenska. Njihov prevashodni cilj bio je prevencija invalidnosti i rehabilitacija, što je poslužilo kao osnov da prethodnik fonda izdvaja novac za tu namenu. Privatizacijom, odnosno prodajom trećim licima, gubi se cilj i namena koja je navela fond da ove objekte gradi.

Kako bi imovina konačno bila na raspolaganju fondu, neophodno je što pre izmeniti postojeći Zakon o PIO koji bi bio dopunjen posebnim poglavljem o imovini. Dodatni problem fondu pravi i to što Agencija za privatizaciju, kako se može videti i u detaljnoj analizi imovine fonda, i dalje nastavlja s privatizacijom specijalnih bolnica, bez prethodnog uređenja pitanja prava svojine nad nepokretnostima koje su građene sredstvima fonda.

Fondu, koji ima realnih mogućnosti da postane vlasnik svoje imovine naruku ide činjenica da je skupština na inicijativu fonda donela odluku kojom se propisuje da imovina fonda nije državna, već javna.

Istovremeno se postavlja i pitanje sudbine kapitala fonda u više od 600 privatizacija kod kojih je prodaja poništena, jer kapitalom u takvim okolnostima, nakon poništenja, upravlja Agencija za privatizaciju.