Челична јутра

Када су говорили о демократској мудрости, Срби су се одувек дивили Британцима који Винстону Черчилу, горостасном државнику и великом победнику Другог светског рата, нису допустили да победи у тренутку када је био овенчан највећом славом.

Ускратили су му мандат страхујући да ће постати сувише јак. Нема одрастања и старења у колевци демократије. Власт уме да понесе.

Иако овде није било Черчила, ни његових успеха, српско бирачко тело показало је храброст и зрелост расуђивања. Храброст – јер се, тврде први пут у српској историји, одлучило да челника власти промени мирно, демократски, на изборима. Зрелост – јер је промишљено разбило култ бољшевичке верности и одлучило да проба нешто ново. Па шта буде.

Тако гледано, српски бирачи су прешли Рубикон. Уводе земљу у квалитативно нову еру демократије. Приморавају нову владу и новог председника на одговорност. Не дају им да их власт понесе.

Свестан сам да је минуленедељеготово све речено и изанализирано на тему победе Томислава Николића. За почетак се не бих сложио са том оценом. Био је то много више пораз Бориса Тадића него тријумф крагујевачког напредњака.

Уз још један додатак: да се на политичком обзорју појавила нека иоле озбиљнија странка вероватно би убедљиво казнила две највеће српске партије: демократе – јер су у последње четири године пропустили да остваре опипљиве резултате, напредњаке – јер и њиховој визији извлачења земље из кризе недостају конкретност и кадрови.

Недавно сам, између два изборна круга, писао да је велика шанса да после 11 европских влада које су платиле данак кризи, Србија буде јединствена по томе што ће – најавом обновљене коалиције ДС-а и СПС-а – сачувати исту власт.

Када су увидели да ће се то вероватно догодити, фокусирали су и персонализовали потребу за променом на Тадића. Српски бирачи придружили су се у незадовољству колегама из Француске, Грчке, Италије...

Многи су се уплашили поновљеног монопола моћи. Страх се преточио у апстиненцију: мало неважећих, мало белих листића, али највећи проценат оних који нису гласали припада махом потенцијалним Тадићевим бирачима који интимно нису имали вољу да награде неуспешну власт, али ни стомак да заокруже Николића.

Био је то веома рационалан избор. Никаква апатија. Озбиљно упозорење и пораженом и победнику.

Постоји ту још један део апстинената, поново из табора демократа, који је био толико уверен да њихов кандидат побеђује да је проценио да може слободно да распали роштиљ у природи јер Тадић и без њиховог гласа побеђује.

То што је то тако није кривица шефова изборних штабова. Успављујућу улогу одиграли су медији, они које демократе систематски стављају под своју контролу.

Изгледа да извесна Џесмин и двојац маљчика који је спевао „Челична јутра“ – све по упутствима газде – нису научили лекције из Милошевићевих времена: претерана контрола медија се пре или касније олупа о главу наручиоцу послушности.

Шта рећи о НИН-у који се спектакуларно угрувао најављујући Тадића као сигурног председника?

„Блиц“ је већ друга прича. Новог шефа државе јесте инаугурисао насловом „Дипломац председник“, али се барем до краја декларисао, што је сасвим у реду. Не смета ми опредељење за опозицију Николићу, сметао ми је наслов који је увредљив према новом шефу државе, таквом какав је, али неспорно легитимном.

Али, зашто би контролисани медији били бољи од својих ментора. Знам да онај ко губи има право да се љути, али нису интелектуалци криви Тадићу, као што је витешки усамљен рекао честитајући победу Николићу док је иза врата у Крунској његова омиљена потпредседница ридала.

Нема сумње да су демократе тешко доживеле пораз. Трагање за дежурним кривцима отвара простор досад добро скриваним ривалствима. Биће ту још свега. Елиминација и сплетки, али уздрманим и на поразе ненавиклим демократама је важно да се што пре консолидују. Што ће бити тешко уколико изостане озбиљна, непристрасна анализа.

Демократе су дужне да на прави начин прочитају поруку (свог) просечног бирача да не жели „незаменљиве“, да не подржава осећај охоле „недодирљивости“ који је озбиљно почео да доминира Тадићевим понашањем и понашањем његове странке.

Ако су Весна Пешић или бели листићи оборили досадашњег председника, онда је његова позиција већ била слаба. Није у праву Драгољуб Мићуновић када само што не каже да би требало променити народ који ништа не разуме.

И те како добро разуме. Срби су показали мудрост. Нисам сигуран да би, као Британци, скинули свог Бориса Черчила да је имао успехе, али су показали да се не разликују од армије незадовољних европских бирача.

Показали су да озбиљно размишљају и када гласају и када не гласају, да у локалу умеју да се определе за једне, на парламентарном нивоу за друге,а да на председничким изборима искажу треће расположење.

Да ли до краја рационално, или инстинктивно, не знам, тек Срби су исказали зрелост када су се одлучили за промену. Био је то Преокрет којим би Чеда Јовановић могао да се подичи – да је као родоначелник овог слогана прошао боље.

Политичари би морали тога да буду свесни док траје натезање око нове владе, док су све комбинације могуће, док и ДС и СНС пинцетама извлаче себи погодне чланове покушавајући да разбију остале коалиције, док се изолују кандидати за одстрел или консултују важни амбасадори.

Влада ће свакако морати да има више коалиционих партнера, кажу најмање десетак, што у старту не обећава да ће бити довољно ефикасна у тешким временима које је чекају.

Реалност међутим указује да Србија себи не сме да дозволи слабог, готово невидљивог премијера под сенком председника, каквог је до сада имала. Тадић је изјавио да га положај премијера не интересује, али не видим шта би друго радио. Под условом да је спреман на „Челична јутра“ како би тај незахвалан и мукотрпан посао одрадио као стахановац.

Предстоји и процес политичког натезања јер ће ДС и његова коалиција учинити све да се ингеренције председника Републике сведу на уставне оквире – које нису велике са становишта извршне власти. Николић ће, пак, покушати да сачува барем део утицаја какав је, неуставно, имао Тадић у претходном периоду.

Сви ће морати одговорно да пожуре јер Николићев избор за председника готово извесно значи успоравање процеса приближавања ЕУ: Бриселу ће свакако бити потребно неко време да га тестира пре него што му изда лиценцу европејца каквим се представио.

Како год, водеће странке – СНС, ДС и СПС – морају ову ситуацију да искористе да се прочисте. Први ће притомеморати да се изборе са батаљонима оних који кидишу на позиције, а Николић у председништву Републике може да запосли тек неколико десетина. Други ће коначно морати да остваре неиспуњено обећање свог лидера о избацивању „мангупа из наших редова“. Трећима је ово прилика да се захвале друговима који још жале за умрлим вођом.

Све у свему, у месецима који следе не видим разлог за узбуну, још мање за панику. То што се политике тиче. А када је о економији реч, нека нам је господ бог у помоћи.