Харадинај за Кросланда и даље криминалац

Специјално за "Политику" од дописника Бете из Хага
Месец дана пре краја доказног поступка оптужбе на суђењу бившем председнику Србије Милану Милутиновићу и петорици кооптужених за прогон косметских Албанаца, пред судским већем Ијана Бономија помолила се сложенија и нијансиранија – не нужно и за одбрану повољнија – слика политичке позадине сукоба на Космету 1998-1999. од оне коју је на незавршеном суђењу Слободану Милошевићу осликао тужилац Џефри Најс.

У хашкој судници број један, минулих дана, први пут се из уста једног од тадашњих страних званичника – који иначе редом тешко оптужују Милошевићеву власт, пре свега, за примену претеране и неселективне силе против албанских цивила – зачуло да је међународна заједница, са САД на челу, током косовске кризе ради сопствених политичких циљева подржавала ОВК, иако свесна да је то "терористичка организација".

Сведочећи да се, као британски војни аташе у Београду, током око 70 посета Косову у критично време уверио у терористички карактер ОВК, британски пуковник Џон Кросланд овако је пред судијама описао косметску реалполитику Запада: "(Председник САД) Бил Клинтон, (државни секретар) Мадлен Олбрајт и (главни преговарач за Косово) Ричард Холбрук су донели одлуку да мора доћи до промене режима у Србији и ОВК је била средство да се то оствари. Од тог тренутка, без обзира на резерве према ОВК које смо могли имати ја и други, то више није било битно. Став који је међународна заједница заузела у Рамбујеу 1999. био је у складу с таквом политиком."

У том светлу западни званичници избегавали су, предочио је Кросланд, да вођама ОВК – попут Рамуша Харадинаја кога су већ тада видели као "будућег главног играча" – "постављају тешка питања" о злочинима, зато што су их желели "на својој страни", а не да им "покваре репутацију". Харадинаја – против кога ће ускоро сведочити у Хагу – Кросланд, по сопственим речима, и данас сматра "криминалцем", а ОВК "терористичком" организацијом.

О циљевима ОВК током сукоба на Косову и Метохији, за посматраче у Хагу изненађујуће отворено сведочио је Бислим Зирапи, који је до марта 1999. био начелник њеног главног штаба. Зирапи не само да је потврдио да је циљ ОВК било уједињење свих територија на којима су Албанци већина у Србији, Црној Гори и Македонији са Албанијом, него је судијама на карти и нацртао границе тако замишљене албанске државе.

Норвешки дипломата Кнут Волебек – који је са властима у Београду о Косову преговарао као председавајући ОЕБС-а – посведочио је да се у фебруару 1999. противио прекиду преговора у Рамбујеу у тренутку када је српска страна прихватила, а албанска одбацила политички споразум о Косову. "Погрешно је тврдити да Срби нису прихватили извесно политичко решење у Рамбујеу. Они су прво прихватили политички део споразума, Албанци су то одбили, а онда су председавајући дали две недеље паузе, што је било противно логици... После тога Срби су променили став и изненада одбили оно што су већ били прихватили", рекао је Волебек.

Пошто му је судија Бономи предочио тврдњу одбране да су Американци, после паузе, у последњем тренутку у нацрт споразума убацили за српску страну неприхватљив анекс снагама о НАТО-а на Косову и да је то довело до бомбардовања СРЈ, Волебек је дипломатски узвратио: "О томе морате питати Американце."

Ни Волебек, ни много позванији немачки генерал Клаус Науман, тадашњи шеф Војног комитета НАТО-а, нису могли да одговоре на питање судије Бономија када је тачно алијанса одлучила да бомбардује СРЈ и зашто су напади почели у марту 1999, ако је, како су сведочили, претерана сила на Косову била примењивана још од 1998. После краха конференције у Рамбујеу, тврдио је Науман, "ескалирало је насиље на Косову – морам рећи, са обе стране – а ми нисмо имали инструмената да то зауставимо". За разлику од Београда на који је дуго утицао претњом силом, НАТО, по Науману, још од споразума Милошевић–Холбрук у јесен 1998. није имао ефикасан утицај на ОВК који је заузимао положаје са којих су се тада у складу са споразумом повукле снаге безбедности. "То је, нажалост, била наша грешка. У лето 1998. смо ОВК прогласили терористичком организацијом и тако ненамерно паралисали све инструменте за утицај на њих... Једноставно, нисмо имали инструменте да утичемо на ОВК – њима нисмо могли да запретимо силом, као Србији", назначио је Науман.