Ко ће да брине о Косову

Пре неколико дана Томислав Николић, новоизабрани председник Србије, изјавио је да влада треба да изађе с планом за Косово и Метохију, а ако она то не учини да ће сам предложити начин решавања косовског проблема. Потом је Борис Тадић, лидер ДС и кандидат ове странке за премијера, рекао да његов предлог за решавање косовског проблема није добио подршку на изборима, а да је Николић у изборној кампањи наглашавао да председник Републике треба да води техничке преговоре о Косову и Метохији, те да очекује да председник Републике изнесе свој план за Косово.

У ово „пребацивање лопте” с једне на другу страну укључио се и Ивица Дачић, лидер СПС-а. Наводећи да ће се од Србије тражити фактичко признање КиМ, Дачић је навео да земља треба да напусти свој досадашњи концепт и да СПС жели владу „која ће свима у Европи да каже шта су наши национални интереси”.

Ако Тадић и Дачић исказују оволико различите ставове у вези са Косовом, како ће се онда саставити влада чију би окосницу чиниле њихове партије? „Биће то врашки тешко. Посебно, ако се узме у обзир чињеница да СПС хоће да заврши с континуитетом досадашње политике која је вођена о том питању”, оцењује Дејан Вук Станковић, политички аналитичар.

Станковић подсећа на то да је једини начин на који се може постићи напредак у европским интеграцијама окончање процеса у вези са Косовом који се између Београда и Приштине води под окриљем ЕУ. „Свако редефинисање политике која не би узела у обзир ту околност одваја нас од могућности да се интегришемо у ЕУ, а са друге стране отвара питање како треба да изгледа српска политика о питању Косова”, наглашава он, уверен да је то, заправо, „још један од индикатора како ће се тешко направити програмско јединство и влада ДС–СПС”.

Никола Јовановић, уредник часописа „Изазови европских интеграција”, истиче, међутим, да је приликом формирања владе неопходно усаглашавање коалиционих партнера у вези с КиМ, као и са свим другим виталним темама. „У кампањи смо чули разне концепте, од замрзавања конфликта, преко поделе, до стављања фокуса на унутрашњи статус КиМ. Сада је неопходно доћи до јединственог става не само ДС-а и СПС-а, већ и новог председника државе, па и опозиције”, наглашава Јовановић и додаје да око овог проблема не сме долазити до пребацивања одговорности, али ни до ескивирања јасног става ниједног политичара.
„Изабрани председник мора да пази сада на сваку реч у вези са Косовом, јер његов став у разговорима на највишем политичком нивоу са Приштином може се показати као штетан за кредибилитет Србије и као повод за нове притиске”, мисли он.

Јовановић истиче да је неопходно да се нова влада што пре формира, како би се кренуло са лобирањем за што прихватљивије услове у вези с отпочињањем преговора са ЕУ. „Октобарски извештај ЕК ће садржати већ познатe критеријумe, али уколико не будемо активни, неке државе ЕУ могу додатно пооштрити те критеријуме, у вези са КиМ”, упозорава он.

Иначе, он предвиђа договор три највеће странке око одбацивања идеје поделе, почетка преговора о компромисном територијалном и политичком уређењу КИМ, уз континуитет оспоравања његовог међународног субјективитета, а, нажалост, не искључује ни странчарење о овом питању.

С друге стране, на Косову се дешавају веома сложени процеси, те политичари, како наглашавају наши саговорници, немају баш пуно времена.

„Ако се наши политичари буду још дуго бавили питањем чија је надлежност Косово, мислим да се ускоро нико неће бавити Косовом.” Јер, оно што се догађа у последњих неколико дана на северу Косова, показује да Приштина користи интерегнум у власти Србије после председничких избора и да отварањем канцеларије у Северној Митровици и захтевом да Унмик на северу Косова преда своју документацију тој канцеларији, практично ради на стварању свршеног чина, после кога не би имало ни шта да се преговара о Косову”, каже Предраг Симић, професор Факултета политичких наука.

Стога Симић мисли да у овом тренутку није питање ко треба да се бави Косовом, већ да је сада битно да Београд заустави притиске из Приштине који су почели  још у току предизборне кампање, а „што би могло већ у најближој будућности да доведе до промене фактичког стања на Косову”. Уколико не одговоре на овај изазов, и председник и будућа влада могли би се, према његовим речима, наћи у крајње непријатној ситуацији.

Слажући се са Симићевом оценом да је тренутна ситуација на Косову веома озбиљна, и Станковић указује на то да стране у веома кратком периоду морају да усагласе ставове и да почну делотворно да спроводе политику заштите неких елементарних националних и државних интереса на Косову. „То не може да ради техничка влада. То може да ради само она влада која је у пуном политичком капацитету. Због тога је један од приоритета да се та влада што пре добије.”

Примећујући да је Дачић „мало појачао своју националну реторику”, он истиче да је проблем у томе што се заокрети праве у тренутку када они значе отезање са формирањем владе, „а ситуација је таква да треба ургентно реаговати”.

А зашто би Дачић отезао са формирањем владе? „Зато што он, очигледно, мора да види шта ће бити политика будуће владе”, одговара Станковић и наводи да ће на социјално-економском плану вероватан сценарио за ту владу бити прихватање аранжмана са ММФ-ом, „што је за Дачића у овом тренутку веома тешко прихватљиво, имајући у виду његове политичке ставове у кампањи и оно што је обећао свом бирачком телу”.