Репрезентација или хор

Већ на првом кораку као селектор Синиша Михајловић је обезбедио место у историји: избацио је из репрезентације фудбалера који није хтео да пева химну! Чак и са најбољом намером, уз искрено уважавање државних симбола, не може да се докучи какве везе с њиховим формалним поштовањем има играње фудбала за репрезентацију.

Фудбал је одавно постао посао и фудбалери се њиме баве због новца. Због њега су још 1962. југословенски репрезентативци, како и сами признају последњих година, пропустили прилику да уђу у финале светског првенства.

Уочи полуфиналне утакмице против Чехословачке затражили су „џепарац” и пошто им није дат то више није била иста екипа. Касније, 1974. и 1982, опет су паре замутиле воду, што, такође, одавно није тајна. На оба шампионата, прва два на која се после оног 1962. пласирала Југославија, а до тада ниједан није пропустила после Другог светског рата, наша репрезентација је неславно прошла.

И нису наши једини који су тражили паре да би играли за своју земљу. На Светском првенству 1974. репрезентација Западне Немачке, чији је вођа био Бекенбауер, тражила је да се повећа награда за освајање шампионата или следи бојкот. С обзиром да је баш Западна Немачка била домаћин може да се замисли каква би то брука била за њу. И ултиматум је прихваћен.

Играње за репрезентацију данас је већ озбиљан камен спотицања у свету. Клубовима, као послодавцима, не одговара да њихови скупо плаћени играчи играју за репрезентацију – ни за своју, а камоли за туђу. Ако се повреди играјући за репрезентацију клуб је вишеструко оштећен: ем не може да рачуна на тог играча, ем мора да му плаћа по уговору, који је сачињен када је био здрав, ем још мора и да плаћа за његово лечење.

На крају крајева, и селектори раде за паре, а не из задовољства да певају државну химну на некој утакмици.

Када би певање химне било битно вероватно би Аустријанци послали Хор бечких дечака и поново би били у светском врху. Или, да смо се ми тога раније сетили, могао је на фудбалском игралишту да нас заступа Колегијум музикум. Или бар да увежбава играче да лепо певају.

За учинак у спорту није битно ни то што неки репрезентативац може да буде против државе за коју игру. У француском тиму који је 1998. постао светски првак, а 2000. и европски запажену улогу је имао Кристијан Карембе. Јавно је говорио да себе не сматра за Француза, да је за независност француске колоније Нове Каледоније, а да игра за репрезентацију Француске само зато што преко ње цео свет може да чује за његову отаџбину Нову Каледонију. То је много тежи случај, него, рецимо, однос према „Марсељези”.

А какав је стварно био Белодедићев однос према румунској химни у време Чаушескуа? Ко није упознат – он је због тадашњег режима пребегао из Стеауе, с којом је 1986. освојио Куп шампиона, у Црвену звезду.

Било је и блажих варијанти. Русима је 2007. поготком при самом крају утакмице европску титулу у кошарци донео Американац Холден. Он ни руски није знао, а за допринос развоју спорта и физичке културе Русија га је чак и одликовала.

Врхунски спортисти пре свега имају у виду своју каријеру, што је и разумљиво, јер друго животно занимање немају. И они због тога на терену пружају све што знају и могу.

Нема спора да је Михајловић желео најбоље, али је тиме Фудбалском савезу Србије, а и самој држави, убацио врло врућ кромпир у руке. Било би нелагодно и да је због тога из репрезентације одстрањен фудбалер српске националности, а овај случај са Адемом Љајићем може да буде искоришћен, и вероватно ће и бити искоришћен, да се Србија поново, кад некоме затреба, прикаже у лошем светлу.

Друга би прича била да репрезентативац пљуне противничког играча, рецимо, на светском првенству. А имали смо и такав случај.

У Фудбалском савезу Србије изгледа да одлуке донесе без ширег сагледавања могућих последица. Оправдање да су споразум с параграфом по коме се губи место у репрезентацији, ако се не пева химна, играчи добровољно потписали је покушај да се извади кестење из ватре. Без обзира на те благе речи ради се о изнуђивању, јер оном ко не потпише јасно је да тим сам себе избацује из репрезентације. А да није обавезно не би било ни подношено на потписивање.

На жалост, уместо да мукотрпним стручним радом потврди да је заиста спасилац нашег фудбала Михајловић је кренуо у брзо скупљање поена из родољубља, мада ово што је учинио више приличи Стеријиним „Родољупцима”.