Преко прече…

Одборници послеизборне страначке коалиције, предвођене Демократском странком, која је освојила већину на локалним изборима у Градској општини Сурчин, дошли су 25. маја ујутру, у договорено време, у просторије општине да конституишу нову општинску скупштину. Састанак је претходног дана уредно пријављен полицији. Али није испало како је договорено у општини, но како се хтело на неком другом месту. Иза тога чина стоји конкурентска група, која није имала довољан број одборника, а хтела је да се у складу са својим схватањем легитимности и легалности домогне општинске власти. А то је у овом случају значило пречицом, посредством оних који су били наоштрени да им се у тако важној ствари нађу с руке.

Овог пута су се, бројношћу људства импресивно заступљени, обрели на лицу места рано, док су органи реда стигли касније, бројчано хендикепирани, па је равнотежу било немогуће успоставити и да се на томе настојало. Кад је појачање стигло, посао је већ био обављен! (Насиље је методично будући да је хаос систем нереда.) Они који су били уредно позвани да конституишу нову скупштину ове најмлађе градске општине у томе су онемогућени. Конкурентска група отела је једног члана (који се из добре воље нашао тамо где је био), опоменула га крајње убедљиво да није требало да се ту нађе и превела га у свој табор, како би се уз његову бројчану припомоћ прогласила надлежним правним субјектом за успостављање нове локалне власти.

Све се дакле одиграло на начин неуобичајен с гледишта демократске процедуре, пре свега. Телевизија је у више наврата известила своје гледаоце, а и новине су нешто донеле, о томе систему нереда у згради Скупштине општине Сурчин. Додуше, оскудно (и уско и кратко), али је известила... (Збирни утисак овог записничара иде ка томе да сурчинско збитије захтева ревизију, јер је много тога на испиту.)

Човек који је био спектакуларно присиљен да пређе у други табор, нешто касније је, малко дотеран, усправљен, порекао принуду и изјавио да га је на лојалност новој групацији навела брига зa добро Сурчина, која му лежи на срцу. Та његова изјава изречена у новом амбијенту, свеједно како је до ње дошло, у мени је изазвала осећање велике нелагоде, будући да она садржи тешку инсинуацију да „смењеном“ председнику општине Јаношевићу просперитет Сурчина не лежи на срцу.

Не треба познавати г. Војислава Јаношевића онолико колико га ја познајем да би се човек, осетљив на неправду, смркао на начин старински над свим овим што се збило и одмахнуо руком. Довољно је отворити очи широм и видети шта је све урађено у општини Сурчин од њеног конституисања до дан-данас... А мени приде изгледа крајње непринципијелно позивати се на добро Сурчина као на мотив у „игри“ да се В. Јаношевић скрајне. И готово толико рђаво као да је за живота патријарха Павла, не дај боже, неки излудели парох посегао за тим да се дрско размеће својом светошћу и оданошћу Спаситељу на очиглед самог патријарха.

Ја,разуме се, не могу од читалаца тражити да ми верују на реч, али их могу замолити да имају у виду да би ми за покривање ове изјаве пуким набрајањем чињеница, од чега не бежим, требало много више простора но што га имам на располагању. Али уместо да овде станем, отићи ћу још даље у својој дрскости, која је доиста само привидна, и устврдити да на територији општине Сурчин, коју чине седам села, није урађено за пола века колико је урађено под Јаношевићевом диригентском палицом.

Оштећена страна поднела је тужбу Управном суду Србије. Они који сад припремају усељење у зграду општине показали су да је преко прече. Суд треба да утврди да ли је наоколо ближе. Дакле, на провери је статус једне древне изреке.