Preko preče…

Odbornici posleizborne stranačke koalicije, predvođene Demokratskom strankom, koja je osvojila većinu na lokalnim izborima u Gradskoj opštini Surčin, došli su 25. maja ujutru, u dogovoreno vreme, u prostorije opštine da konstituišu novu opštinsku skupštinu. Sastanak je prethodnog dana uredno prijavljen policiji. Ali nije ispalo kako je dogovoreno u opštini, no kako se htelo na nekom drugom mestu. Iza toga čina stoji konkurentska grupa, koja nije imala dovoljan broj odbornika, a htela je da se u skladu sa svojim shvatanjem legitimnosti i legalnosti domogne opštinske vlasti. A to je u ovom slučaju značilo prečicom, posredstvom onih koji su bili naoštreni da im se u tako važnoj stvari nađu s ruke.

Ovog puta su se, brojnošću ljudstva impresivno zastupljeni, obreli na licu mesta rano, dok su organi reda stigli kasnije, brojčano hendikepirani, pa je ravnotežu bilo nemoguće uspostaviti i da se na tome nastojalo. Kad je pojačanje stiglo, posao je već bio obavljen! (Nasilje je metodično budući da je haos sistem nereda.) Oni koji su bili uredno pozvani da konstituišu novu skupštinu ove najmlađe gradske opštine u tome su onemogućeni. Konkurentska grupa otela je jednog člana (koji se iz dobre volje našao tamo gde je bio), opomenula ga krajnje ubedljivo da nije trebalo da se tu nađe i prevela ga u svoj tabor, kako bi se uz njegovu brojčanu pripomoć proglasila nadležnim pravnim subjektom za uspostavljanje nove lokalne vlasti.

Sve se dakle odigralo na način neuobičajen s gledišta demokratske procedure, pre svega. Televizija je u više navrata izvestila svoje gledaoce, a i novine su nešto donele, o tome sistemu nereda u zgradi Skupštine opštine Surčin. Doduše, oskudno (i usko i kratko), ali je izvestila... (Zbirni utisak ovog zapisničara ide ka tome da surčinsko zbitije zahteva reviziju, jer je mnogo toga na ispitu.)

Čovek koji je bio spektakularno prisiljen da pređe u drugi tabor, nešto kasnije je, malko doteran, uspravljen, porekao prinudu i izjavio da ga je na lojalnost novoj grupaciji navela briga za dobro Surčina, koja mu leži na srcu. Ta njegova izjava izrečena u novom ambijentu, svejedno kako je do nje došlo, u meni je izazvala osećanje velike nelagode, budući da ona sadrži tešku insinuaciju da „smenjenom“ predsedniku opštine Janoševiću prosperitet Surčina ne leži na srcu.

Ne treba poznavati g. Vojislava Janoševića onoliko koliko ga ja poznajem da bi se čovek, osetljiv na nepravdu, smrkao na način starinski nad svim ovim što se zbilo i odmahnuo rukom. Dovoljno je otvoriti oči širom i videti šta je sve urađeno u opštini Surčin od njenog konstituisanja do dan-danas... A meni pride izgleda krajnje neprincipijelno pozivati se na dobro Surčina kao na motiv u „igri“ da se V. Janošević skrajne. I gotovo toliko rđavo kao da je za života patrijarha Pavla, ne daj bože, neki izludeli paroh posegao za tim da se drsko razmeće svojom svetošću i odanošću Spasitelju na očigled samog patrijarha.

Ja,razume se, ne mogu od čitalaca tražiti da mi veruju na reč, ali ih mogu zamoliti da imaju u vidu da bi mi za pokrivanje ove izjave pukim nabrajanjem činjenica, od čega ne bežim, trebalo mnogo više prostora no što ga imam na raspolaganju. Ali umesto da ovde stanem, otići ću još dalje u svojoj drskosti, koja je doista samo prividna, i ustvrditi da na teritoriji opštine Surčin, koju čine sedam sela, nije urađeno za pola veka koliko je urađeno pod Janoševićevom dirigentskom palicom.

Oštećena strana podnela je tužbu Upravnom sudu Srbije. Oni koji sad pripremaju useljenje u zgradu opštine pokazali su da je preko preče. Sud treba da utvrdi da li je naokolo bliže. Dakle, na proveri je status jedne drevne izreke.