Без апетита за интервенцију

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Они који су се понадали да је изјава коју је генерал Мартин Демпси, начелник Здруженог генералштаба америчких оружаних снага, дао у понедељак – да је могућа и војна интервенције у Сирији – јуче су остали разочарани, пошто је из Беле куће накнадно саопштено да то није била „координисана реакција”.

У околностима када се унутрашњи конфликт у овој блискоисточној земљи који улази у 15. месец драматично погоршава, неколико западних земаља је реаговало – протеривањем сиријских амбасадора. Међу њима, међутим, није било Америке, упркос томе што овде расту унутрашњи притисци да се нешто учини.

То је нешто што је овде већ виђено много пута: апели да се „нешто учини” претходили су током деведесетих америчкој интервенцији прво у Босни и Херцеговини, а потом „ваздушном рату” са Србијом, због Косова… Слични притисци произвели су и кампању бомбардовања Либије, али по свему судећи овога пута неће донети исти резултат и кад је у питању Сирија.

Овога пута међутим нема „координисане” медијске припреме која би оправдала директно ангажовање. Има само настојања да се извуче политичка корист. Лидер „јастребова” у Сенату тако је бивши председнички кандидат, Обамин противник из 2008, Џон Мекејн, коме секундирају колеге сенатори Џо Либерман и Линдзи Грејем, сматрајући да је решење опет „једноставно”: упошљавање америчких и НАТО бомбардера, односно „рат из ваздуха” против Башара ал Асада. Њима се, са не тако конкретним предлозима, већ само апелом да „Обама делује самопоузданије” и да „не игнорише позиве конгресних лидера”, придружује и још неформални председнички кандидат републиканаца Мит Ромни, за кога би најконкретнији потез било наоружавање либијске опозиције.

Обамина стратегија међутим остаје да интервенција није пожељна, јер је ситуација у Сирији много другачије од оне уочи почетка акције у Гадафијевој Либији. Решење за које се залаже јесте смена власти по јеменском моделу, за шта је неопходан пристанак Русије. У то ће покушати да убеди Путина, који је, поново у улози председника, већ наговестио да није баш за превелику срдачност са Америком.

Званично, Москва жели да „транзицију власти” изведу сами Сиријци, али истовремено Асада сматра „фактором стабилности”, постављајући питање на које данас нико нема одговор: „Ако Асад оде, ко ће да га замени?”

Сирија је једина преостала „клијент држава” Русије на Блиском истоку, а у њој се сучељавају и интереси Ирана и Саудијске Арабије, а практичне кораке да тамо успостави своје упориште предузела је и Ал Каида. Отуда, из визуре Вашингтона, није пожељно ни наоружавање сиријске (нејединствене) опозиције, јер би то оружје „могло да заврши у рукама непријатеља САД”.

Трачак наде донео је пре два месеца лансиран мировни план генералног секретара УН Кофија Анана, коме су улогу миротворца и преговарача са Асадом заједнички поверили УН и Арапска лига. Тај план је предвиђао прекид сукоба, демилитаризацију градова, ослобађање политичких затвореника и стварање услова за политички дијалог. Асад га је прихватио још почетком марта, али ништа од њега досад није заживело.

Ситуација се, напротив, погоршала: насиље је ескалирало, наоружани опозиционари су почели да нападају војна постројења, док су режимске снаге појачале кампању кажњавања. Повећању хаоса допринели су и страни џихадисти старим методама постављања бомби од којих гину цивили: једна од њих је пре две недеље убила 55 људи и на стотине ранила.

Америци никако не одговара заглављивање у још једном конфликту у региону, у околностима када настоји да се некако извуче из Авганистана, где у 11 години ратовања тешко може да се похвали неким уверљивим успехом. Сем тога, недавни самит НАТО-а у Чикагу показао је да апетита за интервенцију немају ни савезници.

Масакр у селу Хула минулог викенда све више међутим личи на прекретницу у мобилизацији јавног мњења да се „нешто учини”, па је зато питање како ће на то реаговати Обама, упркос томе што у изборној години спољна политика није преокупација америчких бирача. Постојећа ситуација у којој Америка нема јасан курс према растућој кризи у земљи региона виталног за њене интересе, није одржива, бар не задуго.

Милан Мишић