Нова српска кухиња

У чему се разликује задатак менаџера који треба да прода компјутер од менаџера са задатком да одушеви госте ресторана кухињом?
Изузев што почињу на исто слово, компјутери и кухиња наизглед немају никакве везе – наизглед – и само наизглед.
У суштини је начин размишљања потпуно исти. А, наравно, и стратегија.
Познати београдски експерт гастрономије Браца Тмушић дошао је на (пословну) идеју да створи нову српску кухињу. Пошао је од тога да традиционална домаћа кухиња, иако је позната широм света, све мање задовољава кулинарске потребе пробирљивијег слоја становништва, који је све бројнији. Поготово се потреба за иновацијом традиционалних јела повећала од кад у нашој земљи живи све више странаца.

На старо питање да ли уопште постоје српска јела, ако њихова имена срећемо у другим гастрономијама, Браца Тмушић одговара потврдно. Наводи да је српска традиционална кухиња примила многе утицаје кроз историју, али је успевала да направи од свих тих широм света познатих јела нешто посебно, што има специфичан печат, читај – укус.

Главни утицаји на домаћој трпези су из Турске и Грчке (ћевап, сарма, пилав, печење...), преко Војводине смо примили централноевропске укусе из Мађарске и Чешке (паприкаш, гулаш, кнедле...). Занимљив је случај са пасуљем – највише се једе у Латинској Америци и Србији. Наравно да пасуља има и на столовима европских породица и ресторана, али у Србији и Перуу то је главно зимско јело. Како је тај латино утицај допловио до Србије, тајна је и можда ће је у неком докторском раду открити приљежни гастроно-историчар.

Од модерних кухиња у Србији је најпопуларнија италијанска, каже наш саговорник. Али и она је код нас присутна у измењеном облику. Оригинални италијански ручак је као "лесковачки воз" – више малих порција које се завршавају салатом, сиром или воћем уз један (само један) децилитар вина. Домаћи, српски, укус тражи пре једну, али велику порцију, што је само доказ да кухиња увек добија облик земље у којој је усвојена.

Један од утицаја Запада је и промена у аперитивима. Горки лист, пелинковац, преузима примат ракији. А не треба се чудити ако за коју годину ракија постане диџестив, као што је Европа пије.

Нову српску кухињу Браца Тмушић промовише као позив на креативност. Намера је да задржи квалитет укуса који имају традиционална српска јела и да их обогати егзотичним намирницама које су сада доступне у сваком већем маркету (рукола, радич, кинески купус, ендивија...).

– Људи су престали да једу само чулом укуса и мириса, храна постаје естетски доживљај – износи Браца свој гастрономски кредо.

Успех пословне идеје зване "Нова српска кухиња" потврдили су велики пријеми у Београду на којима буде и по 1.000 званица. Пажљиво се осмишљава амбијент (хол старе Скупштине, Конак кнегиње Љубице), изглед стола, избор чаша, необични канапеи, као што су паштете од фазана, ементалер с ужичком пршутом, тарталете са шумским вргањима. И?! Наравно, успех не изостаје.