И даље без доказа

Само је донекле у праву Бошко Јакшић када у свом одговору на мој деманти каже да сам „служио стари кадар, артиљерија”. Мислим, јесам служио кадар, јесам стари, али не артиљерију већ АБХО. Као такав обучен сам да препознам контаминацију.

У свом надахнутом тексту каже да сам „латентни комсомолац”, „саветнички преторијанац”, „бахати медиопазитељ”, па тврди чак и да ми није „први пут да дајем погрешну дијагнозу”. Признајем да сам запањен. Питам се да ли г. Јакшић заиста мисли да ће дисквалификацијама ad hominem доказати оно што није истина.

Каже Јакшић да му је жао што са мном полемише сад кад сам бивши саветник. Па што није свих ових година? Било је оних који јесу. Али г. Јакшић није имао примедби, него баш сад, кад сам постао бивши. Храброст? Хм.

Да би доказао своју теорију позива се на извештаје различитих организација и агенција о стању медија у Србији.

Бојим се да се нисмо разумели. Свако има право да оцењује то стање. И г. Јакшић има право. Има га и моја маленкост. Вероватно се наша мишљења не би много разликовала у констатацији да оно није ружичасто. Али када у одбрану медијских слобода данас устају они који су писали и уређивали „Политику” у њеним најсрамнијим периодима, деведесетих, без отпора, можда постоји простор за дискусију о квалитету накнадне храбрости и слободољубља. Бошко Јакшић је баш ето сад смогао снаге и храбрости (хм) да се одупре мојој „претераној контроли”, као понет дахом слободе који је на Андрићев венац донео новоизабрани председник, што је, с једне стране, комично, а с друге отужно. Зато одустајем од бављења таквим понашањем и понављам даби било погрешно прихватити истинитим кафанске аброве које он овде пласира здраво за готово.

За својe тврдњe „Политикин” колумниста није пружио никакве чињенице, никакав доказ. Све и да стварно мисли све што је o мени срочио (чак и да му заиста на памет пада идеја да сам се ја напајао на извору „Војка и Савла” – боже ме саклони!), као грађанин бих морао да будем поштеђен увреда и неистина, барем у листу који претендује на пристојност.

П. С. Не знам да ли неко купује „Политику”. То није била област мог рада ни док нисам постао бивши саветник. А сад није поготово.