Нужни услов правне државе

У својим ранијим текстовима изнео сам тезу да ће на изборима бити маргинализоване оне странке које буду инсистирале или само на патриотској или само на проевропској оријентацији, тј. да ће српском политичком сценом доминирати оне партије које буду повезивале ове две оријентације. Мислим да су протекли избори потврдили исправност ове тезе. Јер се без икаквих резерви може рећи да су на њима тријумфовале концепције које су у себи синтетисале залагање за проевропски пут Србије и за истовремену одбрану националних интереса.

Партије које су свој патриотски имиџ градиле на ширењу антиевропејства, желећи да обнове архаичне формуле о бездушној Европи као „империји зла”, доживеле су прави фијаско. Овде пре свега мислим на Српску радикалну странку која није, инсистирајући на програмском континуитету, схватила да је логика непомирљивих идеолошких конфронтација између Истока и Запада ствар прошлости. С друге стране, сличну логику заступала је коалиција Преокрет, само са другачијим предзнаком: сатанизујући сваки вид евроскептицизма и српског условљавања проевропског пута заштитом националних циљева, она је ЕУ уздигла на пиједестал апсолута којем Србија треба да подреди све, своју историју, свој национални понос, свој културни идентитет, као да је „цивилизацијска матица” потпуно изван ње, те се она мора одрећи свега свога како би се укључила у „клуб цивилизованих земаља”. Отуда се ова коалиција уместо с преокретом суочила са „зачараним кругом” стагнације кад је реч о подршци бирача.

Једина патриотска странка која је прешла цензус јесте ДСС, али не треба заборавити да се она није представљала као „антиевропска”, јер политичка неутралност имплицира подједнаку дистанцу од свих и стога подједнаку сарадњу са свима. Ипак, ваља рећи да је „златно доба” те партије на чијем челу је изузетна личност наше новије историје, Војислав Коштуница, било онда када је и улазак у ЕУ био њен циљ.

Ма колико да је тачно да је ДС на овим изборима прошао доста лошије него на претходним, исто тако је тачно да је и такав њен изборни биланс далеко већи од било ког рејтинга те странке пре Бориса Тадића. Тајна његовог успеха лежи управо у његовом обједињавању патриотског и проевропског.

Има ли се у виду назначени исход избора, ваља очекивати да ће нова влада, ма у ком коалиционом обличју буде формирана, утирати Србији пут ка ЕУ и истовремено настојати да одбрани наше интересе на Косову. Наравно, питање је како ће се дефинисати „минимум”, тј. оно испод чега се не би смело ићи у вези с Косовом. Пошто је сада већ јасно да ЕУ из утилитарних разлога жели више да Србија постане њен члан него да остане изван ње, мислим да не би требало признати независност Косова ни по коју цену нити дозволити да север Косова изгуби своју садашњу фактичку одвојеност од приштинског режима.

Друга најважнија ствар којој би нова влада требало да се окрене – јесте напор да се начини радикалнији искорак у правцу отклањања „источног греха” петооктобарског покрета који се огледа у дерогирању правне државе и процедурализма у име наводно виших и пречих циљева. Један од нужних услова правне државе – подела власти – у Србији неадекватно функционише због изразите супремације извршне над осталим двема гранама власти. Не би било тешко показати да је судство у крајње зависном положају у односу на политичке моћнике. Савремене расправе које се воде у Америци о превеликој моћи њиховог правосуђа, нама овде у Србији изгледају нестварно. Успостављање равнотеже моћи између различитих грана власти услов је свих услова. Јер све док политички моћници не почну да дрхте пред правосуђем, не може бити ни уређеног тржишта, ни континуиране ефикасне борбе против корупције, ни успостављања компетентне бирократије, ни департизације државе и јавних предузећа.

Директор међународне филозофске школе Felix Romuliana