Тикалови фантастични цртежи

Ваљево – После пуне две деценије Михајло Ђоковић Тикало (1941. у Чачку) један од маркантнијих српских сликара фантастике поново је минулог викенда са својим радовима стигао под кров Модерне ликовне галерије у Ваљеву.

Публици је понудио 50 цртежа рађених у комбинованој техници где главну реч води њено височанство оловка. У први мах сваки од цртежа збуњује посетиоце, јер мало ко од њих може да прихвати да то нису, заправо, слике у пуном формату.

Објашњавајући ту специфичност Тикалов старији колега академик Љуба Поповић, иначе оснивач ваљевског ликовног кружока, танку линију између цртежа и слике назвало је „малим чудом” на домаћој ликовној сцени. Он је додао да се ретко дешава да неко помера границу од цртежа према слици и оно што ради Тикало ставио је у примере за историју сликарства. Поповић је подсетио бројне посетиоце на отварању изложбе да је први пут за овог уметника чуо од Леонида Шејке који му је тада, поред осталог, рекао да је у Чачку срео једног невероватног сликара и фантастичног цртача. Уместо у атељеу, испричао му је Шејка, пронашао га је у кокошињцу како успављује једно дремљиво тек излежено пиле.

Тикаловим особеним сликарским стилом, фигурацијама, цртачким мајсторством, темама и визијама бавио се још један академик, наш познати песник Љубомир Симовић, који је написао текст уз изванредан каталог који прати изложбу у Ваљеву.

– Михајло Ђоковић Тикало никада није постао члан Медиале, али ће му њени принципи и њихова схватања, пре свега оно о потпуном сликарству о интегралној слици, целог живота бити веома блиски. Тикало није ушао у храм Медиале, али је недалеко од њега подигао своју сопствену цркву и у ту цркву је унео своју икону – Хијеронимуса Боша. Неће нам требати много времена да схватимо зашто је уместо да се угледа на наше средњовековне мајсторе који су сценама Страшног суда испунили зидове Дечана и Грачанице, изабрао да следи славног Холанђанина. Изабрао га је зато што је Бош у својим интерпретацијама Страшног суда био личнији, нековенционалнији, слободнији и радикалнији, и што је самим тим могао бити ближи схватањима модерног сликарства. На Тикаловим сликама може се, наравно, приметити и утицај Шејке, поезије Данила Киша, Љубише Јоцића или Бранислава Петровића, али и то да је његово сликарство потврда да класична слика може да прихвати сваку новину, да помири наизглед непомирљиве ставове, наводи академик Симовић.

У разговору за наш лист Тикало није крио да је изузетно радостан што поново излаже у Ваљеву, ценећи, да је Модерна ликовна галерија, дуже време, изложбени простор са највишим рејтингом не само у Србији већ и некадашњој Југославији. Цртање сматра за најсигурнији пут до сликарства. Жао му је што међу младим уметницима нема више интересовања за ову опцију, и попред тога што цртање са наглашеном фигурацијом тражи велику посвећеност, пуно рада и стално учење.

И он, потврдио нам је још увек учи и не зна све о цртању иако га пореде са великим европским  мајсторима. На питање због чега није успео да постане члан Медиале, Тикало је кратко објаснио да су разлог томе биле неке административне забране на Академији, док је студирао, али да је од првог дана био и остао на истој линији фантастичног сликарства са својим пријатељима из једног од најавангарднијих ликовних праваца на овим просторима.

Изванредна изложба цртежа Михајла Ђоковића Тикала коју чине радови из десет приватних колекција, биће отворена до 28. јула ове године.