Без публике

Чувени француски глумац Луј Жуве (Louis Jouvet) рекао је: „Више волим да глумим у позоришту него на филму јер ми у театру гледалиште каже када лажем.“ Стварно, глумити на филму веома је тешко јер се све ради на парче, никада хронолошким редоследом, у великој журби и са техничким компликацијама. Поврх свега, нема публике. Да ли глумац лаже или говори истину одлучује редитељ.

Али и редитељу треба публика. Држећи у глави целину филма, он стално калкулише о томе како ће деловати на гледаоце, да ли је нешто досадно, споро или неразумљиво. Као голман који се све време боји пенала, тако редитељ стрепи над својом визијом која је све осим опипљива, мерљива и сигурна. Тако је све до тренутка док се у сали не угаси светло и не почне пројекција. Могло би се слободно рећи да је филм најобичнија мачка у џаку.

Тако је свуда осим у Холивуду, где се ништа не препушта срећи, предосећају или уметничкој слободи. Прави аутори филмова тамо су – адвокати. Они теме и идеје третирају као робу добијајући од продуцента процену колико ће она на тржишту вредети, то јест колико људи ће за њу купити карту. Затим, имајући у виду цену звезда, аутора, трошкове снимања и жеље финансијера, они склапају уговоре са стотинама оних који ће њихову визију реализовати. Када се то обави онда се филм осигурава, што кошта више од самог снимања. На крају, када се филм појави, на његову рекламу потроши се више него што je све ово до сада коштало. Све је на папиру, нема ризика. Нема, додуше, ни много људскости у целој овој комбинацији, али коме је до уметности нека заобилази Холивуд. Тамо је смештена индустрија.

На другој страни, развој дигиталне технологије данас омогућује да се филм сними обичним (добро, мало квалитетнијим) фотоапаратом и обради у било ком рачунару. У поређењу са ценом коштања једног холивудског блокбастера трошкови таквог производа су стварно занемарљиви. На први поглед, изгледа да су дошла времена демократизације изражавања овим медијем. Чини се да je прошло доба у коме је филм био доступан само генијалним или веома вештим ауторима. Сада било ко може окупити породицу и пријатеље и снимити било шта што му падне на памет.

Проблем, међутим, настаје уколико такав аутор жели да своје дело некоме прикаже. Да његов филм има публику. Биоскопска мрежа је тесно повезана са већ поменутим адвокатима и друштвом које у филмове улаже милионе. Они желе да путем продуцирања скупих пројеката згрну још више својих омиљених долара па тако они други, који лудо верују у нови, праведнији поредак у свету филмске уметности немају приступа у биоскопе. Ако томе додамо да у Америци публика гледање филма на језику који није енглески сматра бесмисленим, онда је јасно да се са доласком нових технологија у ствари ништа није променило. Набоље сигурно не, можда нагоре.

Пре извесног времена сам, међутим, после ко зна колико деценија и на инсистирање мога брата, сишао у подрум АКУД „Бранко Крсмановић“. Оданде је допирало неко колце па сам очекивао да видим још једну пробу тог славног фолклорног ансамбла. Али затекао сам десетак педесетогодишњака који су, зајапурени у лицу због недостатка кондиције, сами самцијати, онако за себе, играли. Није то била проба пред концерт него игра за своју душу. После стотина наступа по целом свету, након хиљада минута овација одушевљене публике (која није могла поверовати да се ради о аматерима), у њиховим мишићима и зноју остала је само радост игре. Без публике, без потребе да се постигне ефекат, успех.

Десило се да сам убрзо, такође на наговор мог брата, заглавио у некој гаражи у месту Шумарак, у Делиблатској пешчари. Тамо је свирао чудан састав, који су чиниле пет соло, три ритам и две бас гитаре, једне оргуље, један синтисајзер – чини ми се да сам ових дана прочитао како је изумитељ овог инструмента Муг (Robert Arthur Moog) умро – и једна батерија удараљки. Цепали су блуз прилично гласно тако да сам, упркос несумњивом ужитку, морао да изађем на свеж ваздух. Док је ветар котрљао суво шибље преко песка, размишљао сам шта спаја ове људе.

Састав бенда је био бизаран: грађевински инжењер, судски вештак, сликар, банкарски службеник, компјутерски стручњак у пензији, професор физике из Црепаје, војно лице, ветеринар, председник општине, кафеџија, продавац боја на пијаци у Ковину, професор ликовног образовања из Футога, куварица… Можда њихова музика није била сасвим складна, али се осећало заједничко уживање у звуку који су производили. Било им је лепо, у тој гаражи без аудиторијума, без потребе да било ко осим њих самих учествује у доживљају.

Пало ми је на памет: бити без публике значи бити слободан.

Нажалост, ретки су уметници који су се одрекли еха гледалишта. Штавише, многи аплауз сматрају смислом своје професије. Али, сетио сам се и младог чешког глумца Пухолта (Vladimír Pucholt) који је после тријумфа на венецијанском фестивалу са филмом „Љубави једне плавуше“ емигрирао у Енглеску пославши разгледницу са обавештењем да је тамо уписао медицину. Или случај Жарка Лаушевића… Да, без публике се може.