Вапај из Робних кућа

ДОСИЈЕ "ПОЛИТИКЕ"
Протести стотине радника Робних кућа "Београд" по ко зна који пут скрећу пажњу јавности да њихова животна питања још нису решена. За некада највећи трговачки ланац на Балкану нема лека, упркос деценијском ангажовању више конзилијума економских и правних стручњака, министарстава из две владе и Агенције за приватизацију. Случај који су многи ставили већ "ад акта" – досије "Робних кућа" – опет је, међутим, на дневном реду надлежних министарстава, тужилаштава и судова, повлачећи за собом још десетак сумњивих и још недовршених стечајева, али и приватизација. Најављују се, наиме, и протести малих акционара "Југоекспорта", "Инекса", "Микрометала", Бека", "Клуза", "Бетекса", "Србијатекса", "Југоремедије"...

Ипак, колико год била слична многим недовршеним тужним причама наше транзиције, ова о Робним кућама "Београд" је и сага о преовлађујућој судбини привредних гиганата бившег система.

Како су, дакле, Робне куће "Београд" запале у тешкоће које су их малтене довеле до банкрота? И зашто овај џин социјалистичке тржишне привреде није могао да опстане, нити да нађе "стратешког партнера", иако се говорило да је "Бенетон" нудио између 250 и 300 милиона долара, а да се разговарало и с конзорцијумом "Мишковић-Беко".

Све своје директоре, од настанка компаније 1966. године, запослени у Робним кућама деле на "градитеље" и "оне друге". Кола су им, кажу, кренула низбрдо 1990. када је, "вољом политичких структура", морао да оде дотадашњи директор и градитељ Милош Слепчевић.

У смутној 1993. години, упамћеној по невиђеној инфлацији, руководство са Луком Мачкићем на челу, који је постављен да заустави већ поодмакло пропадање, није могло да се одупре наредби ондашњег премијера Николе Шаиновића да замрзну цене робе на лагеру. Тада су РК буквално испражњене. Све је морало да буде распродато у бесцење, Мачкић је поднео оставку, а компанија је за месец-два изгубила око 100 милиона марака.

На почетку 1994. успостављен је стабилан динар, али ни у тим новим тржишним околностима тадашња руководећа гарнитура није повлачила најрационалније потезе. Због прекомерно издаваних акцептних налога и нагомиланих дуговања, уследила је блокада рачуна. Очекивана помоћ од владе је изостала, па је покушано да се сви дугови свале на предузеће "Робне куће", коме су од имовине остављени – само магацини. Без терета ранијих дугова, новорегистрована Компанија РК "Београд" требало је да почне нови живот.

Али, од 1997. и у компанији почињу честе смене руководећих гарнитура. Очекивани повољни банкарски кредити, на које су Робне куће навикле, нису стизали.

Затим се покушало са проглашавањем робних кућа по градовима у Србији за профитне центре. Међутим, спроведена децентрализација је често злоупотребљавана, тако да су стварани нови дугови: према држави за порезе и доприносе, добављачима за неплаћену робу, а радницима за плате.

На инсистирање радника, после 5. октобра 2000. прекинуло се с праксом да се добављачима не плаћа испоручена роба. Нови директор, постављен од Министарства за трговину, које је обећало скори долазак стратешког партнера, поново централизује компанију, али се сукобљава са директорима и члановима Управног одбора, тако да је и он смењен.

По налогу тадашњег Министарства трговине у врућу директорску фотељу Компаније дошао је човек из Бачке Тополе, Бошко Радић. На предлог Управног одбора, чланови Скупштине Робих кућа одлучили су да се прода део имовине за 120 милиона марака, како би се подмирили сви дугови и обезбедила неопходна обртна средства.

Али, баш тада из београдског Трговинског суда стигло је неочекивано решење. Суд је одлучио да се у компанију Робних кућа "Београд" уведе стечај. Разлог – рачун компаније био је у блокади дуже од 60 дана, мада је та чињеница више година толерисана.

Према тадашњој процени београдског Института за тржишна истраживања, сачињеној  по најнеповољнијој ликвидационој методи, укупна имовина Робних кућа у то време је вредела око 300 милиона марака, а њихове обавезе биле су око 100 милиона. Половину од те суме потраживала је држава, укључујући и дуг "Беобанке". У остатку дуга, 20 милиона марака чиниле су обавезе према добављачима, а 30 милиона била су потраживања запослених за неисплаћене плате.

Сачињен је је елаборат са постављеним циљем да се Робне куће ослободе дугова и стечаја. После финансијске консолидације, реструктурисања и неког периода нормалног, здравог пословања, требало је почети процес приватизације компаније. Такав елаборат за економско оздрављење РК достављен је почетком 2002. године Министарству за трговину и тадашњем Министарству за привреду и приватизацију, али без очекиваног одговора.

Спровођење стечајног поступка компаније почео је 15. маја 2002. године, на основу решења Трговинског суда у Београду. Банкама, држави, добављачима и радницима, Робне куће су тада биле дужне око 50 милиона евра, а вредност њиховог капитала процењена је само на 150 милиона евра..

Иако је стечај по старом закону трајао непуне три године, мало је тога решено. И поред продаје шест робних кућа и два хотела за само 7,1 милион евра, односно у просеку за по 187 евра за квадратни метар, укупан дуг од отварања стечајног поступка до 31. децембра 2004. године је увећан за 16,23 милиона евра. По последњој рачуници, дуг је достигао 95 милиона евра!

Али, крајем 2005. године министар трговине Бојан Димитријевић је говорио да ће Робне куће изаћи из стечаја.

После свега, запослене и мале акционаре ове компаније нико не може да разувери да је њихову фирму "разбуцала" стечајна мафија, да би је неко купио "за ситниш". Други су радили за стране трговинске ланце, правећи им простор да заузму српско тржиште.

Озлојеђени сада траже изузеће судије Наталије Којић-Кордић која води стечајни поступак, председника Стечајног већа Гордане Аранђеловић и стечајног управника Мирка Боровчанина, којег је именовала Агенција.

Захтевају да им се исплате акције у вредности 15 милиона евра, које су купили 1992. године, као и неисплаћене зараде и доприноси са каматом. Иначе, стечај Робних кућа водила је судија Трговинског суда у Београду Делинка Ђурђевић, која је међу оптуженима за припадност такозваној стечајној мафији.
Александар Микавица

--------------------------------------------------------------------------

Заоштравање протеста

Штрајковаћемо глађу до смрти или до испуњења наших циљева. Боримо се за право и правду, за нормалан живот и у зноју зарађене плате. Нема одступања.

Ове речи које је, сталожено и одлучно, изговорио Томислав Јагличић, један од осморо преосталих штрајкача глађу у дирекцији РК "Београд" у Мекензијевој број 57, најбоље осликавају шта се ових дана дешава у некадашњем трговинском гиганту.

Протест око хиљаду радно ангажованих, отпуштених радника и пензионера, који је одржан у понедељак на Теразијама испред Агенције за приватизацију, био је опомена пред његово заоштравање. У просторијама РК "Београд" у Мекензијевој број 57, штрајк глађу јуче је наставило осморо од једанаесторо штрајкача који су протест започели пре шеснаест дана. Троје је хоспитализовано због лошег стања, а Божана Трифуновић, председница Удружења поверилаца и акционара компаније, најавила је да ће се овом виду протеста ускоро прикључити још радника.

– Штрајкаче је јуче посетио директор Хитне помоћи, они су прегледани и указана им је помоћ. Јуче смо у Специјалном суду разговарали са Слободаном Радовановићем, Специјалним тужиоцем за организовани криминал. Од њега смо добили уверавање да су се специјално тужилаштво и полиција укључили у решавање случаја "Робних кућа" – објаснила је Трифуновићева.

Према њеним речима, Радовановић је делегацију РК "Београд"  обавестио да овај случај неће бити прикључен постојећем поступку који се води против стечајне мафије, јер важност и имовина РК "Београд" превазилазе те оквире.

– Подршку да у протесту истрајемо, добијамо са свих страна. Јуче су нас посетили представници оружара из Крагујевца који су штрајкачима глађу донели витамине и цигарете – напоменула је Трифуновићева.

На састанку представника великих српских фирми за које Трифуновићева сматра да су жртве стечајне мафије ("Србијатекс", "Електрометал", "Компресор", "Беко", "Атекс", "Инекс"…) договорено је да се следеће недеље организује конференција за новинаре.

– Спремни смо да идемо до краја. Корак по корак, радикализоваћемо протест. Ако треба, довешћемо и целу Србију на Теразије – упозорила је Божана Трифуновић.
Б. Павићевић