Колиба културе уз Бранков мост

Један део грађе донет је из БиХ, био је то некадашњи кров фабрике за прераду дрвета. Други део пронађен је тридесетак километара од Београда и реч је о дрвеним деловима спаљене зграде, док је трећи покупљен баш на подручју Савамале. Иако су потпуно различитих судбина и порекла имаће од данас исту намену – чиниће такозвану „Колибу културе”, прво јавно окупљалиште у овом кварту, у близини Бранковог моста, поред шеталишта уз реку, према пројекту Џејмса Стогела. Биће то место за састанке, одмор после шетње, дискусију, излагање уметничких дела... Шта год пожелите.

Млади амерички архитекта, који је десетак дана уназад конструисао своју „привремену инсталацију у јавном простору” да би пред крај Миксер фестивала стигао да је постави, добио је прву награду на конкурсу расписаном у фебруару ове године. Жири у саставу Тим Реније (ETH Cirih), Ларс Хоглунд (KTH Stokholm) и Иван Куцина (Архитектонски факултет у Београду) од 35 приспелих радова једногласно је одабрао четири који представљају спектар различитих дизајнерских визија, одлучивши се посебно за Стогелов холистички, односно, „неформални приступ урбаној надградњи”.

Јер, са једне стране, оне коју разматра жири, дискретна интервенција на запуштеној локацији, сирова конструкција и естетика самоградње потпуно одговарају Савамали, док са друге, уметничке, о чему нам прича Стогел, слобода даје могућност и за потпуно непредвиђене употребе. Пошто је према првобитној замисли окупљалиште требало да буде на другом месту, да би се по доласку у Београд ситуација променила, Стогел је морао да дела брзо: обишао је Савамалу и пронашао начин да пројекат прилагоди новоодабраном окружењу.

– Мали, мултифункционални павиљон састоји се од прилаза на једној страни, дела који прелази преко пруге и простора за боравак и људи и уметничких дела на другој страни. То су заправо три целине: галерија, место за музичке перформансе и састајалиште. Структура је једноставна и природна. И боје су оне које сам материјал већ има, од светлозлатасте до угљенобраон. То што је објекат природан дозвољава грађанима да га присвоје. Ко зна чему ће још служити осим ономе чему сам га ја наменио. Посебно сам поносан на то што сам успео да будем и користан. Решио сам један од великих проблема тог простора – премостио сам пругу, па је долазак до реке лакши – каже Стогел.

Градска окупљалишта састављена су, обично, од појединачних седишта и заједничког простора, различита су по облику и величини, али су сва без врата и зидова, једноставна за склапање и расклапање и лака за транспорт. Битно је да привуку све слојеве становништва – од младих и старих, преко уметничке популације, до политичара. Такво је и дело нашег саговорника. Он посебно истиче помоћ петнаест студената Архитектонског факултета у Београду, без којих његова рукотворина не би била онаква каква јесте. Радује га, каже, још и то што је у наш град донео праксу коришћења већ употребљаваних материјала, која је овде релативно нова, а уклапа се савршено у окружење – интегрише прошлост у једну нову, савремену конструкцију. Такав приступ обнови можда ће, ускоро, заживети и на целој Савамали.

Последњи пројекат нашег саговорника, који је дипломирао на еколошком дизајну, уз мастер из архитектуре, рађен је у духу окупљалишта. Уз помоћ 250 ученика средњих школа у Гардени, у Калифорнији, осмислио је и поставио интерактивну уметничко-архитектонску инсталацију на земљишту у близини једне напуштене цркве. И простор је оживео.