„Олимпијске игре” са Ираном

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – „Стакснет”, име које су усавршеном компјутерском вирусу накнадно дали експерти за информатичку безбедност, оружје је које су САД и Израел направили да би саботирали нуклеарна постројења Ирана, али је у лето 2010, због програмерске грешке, изашло из иранског комплекса за обогаћивање уранијума „Натанц”, чиме је његово постојање откривено остатку света.

Ово износи јучерашњи „Њујорк тајмс”, а откриће потписује његов новинар Дејвид Сенгер, који је о томе написао књигу под насловом „Удари и сакриј: Обамини тајни ратови и изненађујућа употреба америчке моћи” која је у књижарама од уторка.

На ванредном састанку који је у „Ситуационој соби” Беле куће сазван поводом „бекства” овог „црва”, који се сматра једним од најкомплекснијих програма ове врсте, постављено је питање да ли од ове саботаже одустати, јер није било јасно да ли су Иранци били у стању да га блокирају.

Недоумице је пресекао Обама. У следећих неколико недеља „Натанц” је погођен побољшаном верзијом „стакснета”, а потом још савршенијом. Учинак је био да је из погона избачено близу 1.000 од укупно 5.000 центрифуга које су у том моменту обогаћивале уранијум.

Сенгер је књигу написао на основу разговора које је током годину и по дана водио са садашњим и бившим америчким, европским и израелским функционерима који су учествовали у реализацији овог програма, као и са једним бројем спољних експерата. Њихова имена су и даље прворазредна државна тајна.

Према проценама из Обаминог круга, „стакснет” је ирански нуклеарни програм успорио за бар 18 месеци, а можда и две године, мада има и оних који сматрају да су се Иранци од ове диверзије опоравили знатно брже.

Ово је у сваком случају први пут да се изричито потврђује оно што је досад била само претпоставка: да је „стакснет” оружје државе у сајбер-ратовању, у којем, судећи по многим индикаторима, данас ратује свако са сваким, без „обичаја и правила” која регулишу конвенционалне сукобе међу државама.

Иако нападнут, Иран досад није узвратио, или за то нема уверљивих доказа. По Сенгеру, ово је први пут да су САД систематски употребљавале сајбер-оружје да би онеспособиле инфраструктуру друге земље, што је досад могло да се обави само бомбардовањем из ваздуха, или диверзантским акцијама убачених агената.

Ова операција је вођена под шифром „Олимпијске игре”, а од пре неколико дана актуелно је питање да ли је део исте операције и новооткривени вирус другачије врсте, „флејм” (пламен), намењен шпијунирању и регистрован у компјутерима неколико блискоисточних земаља.

У Обамину биографију ће тако ући да је као врховни командант САД први озваничио употребу сасвим новог оружја, које очигледно постаје веома важан фактор у међународним конфликтима 21. века.

Сенгер процењује да он у том погледу није имао много избора, јер је ово била најефикаснија опција која је подразумевала много мање „колатералних” компликација од класичне војне акције.

Програм је покренуо Џорџ Буш још 2006. У почетку, план је био само да се изазову одређене сметње у управљачком систему центрифуга, који је по иранској поруџбини испоручио немачки „Сименс”.

Иранско постројење у Натанцу је застарелог дизајна, купљено на „нуклеарном базару”, које је неко време водио Абдул Кадир Кан, шеф пакистанског атомског програма.

Обама је без оклевања прихватио да настави оно што је започео много критиковани Буш, инсистирајући да буде редовно обавештаван о свакој промени на овом фронту.

Према Сенгеру, овом програму су се већ у раним фазама придружили и Израелци. Да би „стакснет” био проверен, у Америци је направљена нека врста реплике иранског постројења, у чему је веома помогло то што је Пентагон пре тога од либијског вође Гадафија, који је одустао од свог нуклеарног програма, откупио центрифуге које је он набавио из истог извора, из Пакистана.

Кад је програм проверен, требало је савладати највећу препреку: убацити га у управљачки систем „Натанца”. Досад су изношене претпоставке да је то учињено током транспорта управљачког система од „Сименса” до Техерана, али Сенгер на основу својих извора тврди да је то урађено класичном методом.

Пошто је „Натанц”, из сасвим разумљиве предострожности, искључен из система глобалног интернета, требало је да програм буде унет „физички”.

Ко је то урадионе открива се: извор је Сенгеру само рекао да „свугде постоји неки идиот који не размишља много шта све може да буде на УСБ меморији коју носи са собом”.

Кад је вирус убачен, деловао је тако што је прво „упознавао” окружење, а потом би неочекивано издао инструкцију да се центрифуге заврте ненормалном брзином, што је изазивало њихову хаварију. Затим би се опет притајио, док су дијагностички системи јављали да је све у реду.„Стакснет” је побегао тако што се грешком уселио на лаптоп једног инжењера који га је изван „Натанца” прикључио на интернет. „Збуњен” новом „средином”, вирус је почео да се самореплицира и инсталира у компјутере широм света, што је онда довело до његовог откривања.