Без панике у кризи

Богат програм Београдске недеље дизајна (BDW) почиње вечерас и траје до 10. јуна. Част да отвори конференцију „Слобода на квадрат”, посебан сегмент ове манифестације, имаће аутор који је, како нам је написао одговарајући на питања електронским путем, поносан на награду коју је добио као дете и то за цртеж на конкурсу једног швајцарског произвођача слаткиша – плишану играчку и наравно, много, много чоколаде. Томас Фајхтнер, рођен у Бразилу, данас живи у Аустрији и један је од водећих дизајнера у овој земљи, професор на академији у Килу, у Немачкој. Излагао је на Тријеналу у Милану, као и у Музеју примењене уметности у Бечу. У домену индустријског дизајна, у чему је најплоднији, сарађивао је са многима, између осталих, са „Сваровским” и „Адидасом”, али га то ипак није спречило да у Београд дође са идејом да говори о стваралачкој слободи која превазилази глобализацију и масовну продукцију. Зато и каже да је „слобода увек релативна али неопходна да би се створило нешто ново, при чему је битно не трудити се да се било коме угоди”.

Па ни родитељима?

Ни њима, бaр не када је суштина вашег живота у питању. У школи су се сви упорно трудили да ме заинтересују за математику док су се моји родитељи увек плашили да ћу постати сиромашан уметник. Стога су покушавали да ме, колико год могу, држе подаље од академије коју сам на крају ипак уписао. То што су били такви још више ме је нагнало да се заинтересујем за свој садашњи позив.

Једном сте рекли да је ваш највећи изазов био пројекат који сте урадили још као студент...

Да, то је био уједно и мој први посао. Власник компаније која је производила сноубордове ангажовао ме је да осмислим графички дизајн за њих. У то време био сам скејтбордер док је сноуборд тек постајао популаран у Аустрији. Одмах сам пристао иако нисам имао никаквог искуства. Следећег дана купио сам први компјутер и почео да учим неопходне технике. Дизајнирање те колекције био је почетак стварања мог студија.

Шта сада, након много година праксе, чини основу ваше уметничке естетике?

Иако је мој циљ увек био да немам никакве принципе, иронија је да то ипак није могуће, чак и кад мислите да сте у томе успели. Можда би основни принцип био тај што дизајн у мом случају није маркетиншки алат. Што ме не занимају ни фокус групе ни истраживања. Често немам у глави ни потенцијалног посматрача ни корисника. Битан је артизам и умеће. Идеје је лако имати. Али, имати праву идеју у право време, то је уметност. Зато записујем све идеје које ми падну на памет током дана, независно од тога да ли су ми у том тренутку потребне или не. После неког времена створим читав пул идеја, што ми олакшава живот.

Где тачно проналазите инспирацију? У природи, геометрији или материјалима?

Пажљиво посматрам материјал, проматрам каква је његова структура, истражујем његову историју, порекло и углавном пратим инстинкт и страст коју осећам. Не инспирише ме шетња парком, то не.

Шта је за вас подстицајније, рад са клијентима или студентима?

Генерално, нема ту неке велике разлике, све се врти око дизајна. Али, заиста уживам у разговору са новим генерацијама уметника. Имам утисак да нисам само ја њима учитељ већ да они и мене уче нечему. Директније изражавају идеје, често су радикални. Такав сам и ја био кад сам био студент, тачно сам знао шта је дизајн. Кад о њему сад мислим, мислим о нечему веома разуђеном. Ништа више није црно-бело. Рецимо, сад је све обојено. Са друге стране, волим да размењујем идеје и са клијентима. Многи су ми постали и пријатељи, са којима често проводим недељно поподне. Тако ја доживљавам партнерство.

Да ли постоје имена из света дизајна која бисте издвојили као изузетна?

У прошлости све се вртело око звезда у овој области. Око мајстора и имена. Данас сваки генијални ум може да шири идеје без обзира на то да ли је препознат или не. Мислим да ће све што се данас дешава бити утицајније него оно што се дешавало деценијама уназад. Фокус неће бити само на дизајнерима са добрим пи-ар агентима, већ на добрим идејама. Замислите да сте имали добру идеју у доба осамдесетих? Није било шансе да то, без неке озбиљне подршке, покажете широј публици. Данас је другачије. Због свега што сам рекао нема сврхе причати о именима, јер су многи које ценим потпуно непознати.

Имате, како кажете, и рецепт за успех упркос економској кризи?

Имам. И он гласи: не паничите! Озбиљан сам, ако неко мисли да се шалим. Почетком новог миленијума путовао сам у Кину да видим о каквом то буму сви причају. У Шангају сам видео да постоји небројено дизајн агенција, да само ја нисам тамо. Али, истовремено, тих дана сам почео да сумњам у идеју константног економског развоја. Одлучио сам да се манем даљине, већ да почнем да сарађујем прво са компанијама које се налазе у мојој улици у Бечу. Старим, традиционалним произвођачима порцелана, стакла, сребрнине, намештаја. И то још увек радим. Делујем локално.

Милица Димитријевић