У такмичењу се и губи

Овогодишње, управо завршено 57. Стеријино позорје у Новом Саду у самој завршници изазвало је велике полемике и коментаре. Док су гости, уцесници и публика у мирној атмосфери изчекивали коначну одлуку петочланог стручног жирија о овогодишњим добитицима престижних Стеријиних награда, сасвим неочекивано догодила се права позоришна бура.

Кокан Младеновић, управник Атељеа 212, незадовољан одлукама жирија остро је реаговао, будући да су протеклих дана представе у продукцији ове театарске куће – „Отац на слузбеном путу” и „Плодни дани” помињани као могући фаворити.

Тим поводом разговаралисмо са Ксенијом Радуловић, селекторком 57. Стеријиног позорја, који смо замолили да прокоментарише новонасталу ситуацију

– Део медија је на основу изјаве Младеновића пласирао не само сензационалистичке, већ и нетачне наслове. Није истина да никада у историји фестивала поједине награде нису биле додељене, то се и раније дешавало,укључујући чак и награду за најбољу представу. Жири по статуту има то право, без обзира што такве одлуке нису популарне.

Да ли изјавом да је фестивал пао на дно Младеновић вређа свој еколеге које учествују у селекцији, укључујући и оне које лично ангажује каопродуцент, и , најзад, да ли сматра да су дно и две представе Атељеа 212 које су биле у селекцији? Или, можда, мисли да вреди само оно што је он лично реализовао?

Што се одлука жирија тице, задатак фестивала је да позове петоро људи с озбиљним професионалним референцама.Даље је све у њиховим рукама, јер одлучују аутономно, а ми можемо да полемишемо да ли су одлуке радикалне или не. Лично, сматрам да је било простора да се доделе све награде.У сваком такмичењу постоје правила игре, па кад у томе учествујеш, мораш да научиш и да губиш. Иначе, Младеновић је пре две године, када је са чак три своје режије учествовао у селекцији, онолико хвалио фестивал, остале су забележене његове изјаве у билтенима.

Али, важније од свега је следеће: какав легитимитет у својим острашћеним и осветољубивим изјавама има директор Атељеа 212, који нема подршку огромне већине ансамбла? Глумци су се и званично тим поводом обраћали оснивачу, то зна целокупна позоришна јавност. Невероватно је да нису реаговали ни медији ни градска власт? Речником самог Младеновић, поставља се питање да ли треба укинути управо њега с места директора Атељеа 212?

Да ли мислите да је чињеница да нису додељене неке нараде повод и разлог да се преиспита домаћа позоришна продукција уопште?

Не може позоришна продукција да буде много боља од целог друштва. Нисам склона наглим закључима, јер није свака сезона уједначена. Поред тога, и економска криза чини своје, а биће још теже. Желим да верујем да ће позориште наћи начин не само да прегура све то, него и да задржи квалитет.

Како видите будућност Стеријиног позорја, с обзиром на честе критике које се упућују на његов рачун?

Реформе на фестивалу су рађене темељно и годинама и он је постао отворенији, уз могућност да себе сагледамо и у оквирима ширим од локалних. У међувремену се појавила и генерација млађх аутора који мају свој поглед на свет, своју поетику.Невидим зашо би сви требало да пишу и трежирају као пре 30 или 40 година? Уосталом, први пут у историји српског позоришта, једна генерација редитеља излази из локалних оквира и режира урегиону, а неки и шире. Наравно да фестивал треба да има шири дијапазон естетика, а то ове године и јесте случај. Потребан је увид у целину, и једно и друго, без обзира на затвореност дела естаблишмента и одсуство потребе да се види и нешто другачије. У целом региону и Европи мењају се уметницке парадигме, па тако и код нас, то јереалност. Друга је ствар ако неко не жели да уважи реалност.Али, то је много озбиљнији проблем целе Србије и на многим другим нивоима. А ако неко има проблем са младјим генерацијама које ступају на сцену, с модернизацијом и интернационализацијом, нека то гласно каже.