Мука нуди бубреге на продају

„Нудим бубрег за 30.000 евра”; „Здрава мушка особа, 61 година, даје бубрег у замену за шведску боравишну визу и радне папире или продаје бубрег за 20.000 евра”; „Због тешке материјалне ситуације, губитка посла и школовања двоје малолетне деце приморан сам на продају бубрега. Крвна група А, позитивна, одличног здравља”…

Ово су само неки од више од 200 активних објава на српским интернет порталима специјализованим за мале огласе, у којима се нуде људски органи. Свесни да је таква трговина забрањена у нашој земљи и да је за такво дело запрећена вишегодишња казна затвора, ретко ко од оглашивача жели да прича за новине оовој „понуди”. Осим незапослености и тешке материјалне ситуације, свима је заједничко то што су старији од 40 година, доброг су здравља и не могу да нађу посао.

Четрдесетогодишњак из Шапца, један од оних који нуде своје органе преко огласа, пристао је да за „Политику” објасни разлоге због којих жели да „донира” јетру или бубрег. После две деценије изгубио је посао у приватизованом нафтном гиганту и сада не може нигде да пронађе други. Нема од чега да живи. Не види светлу будућност јер једноставно, нико неће кадрове старије од 30 година. Од своје малолетне деце крије да жели да прода органе, па је једини услов да разговара са нама био тај да га означимо као „Музичара”. Продају бубрега или јетре је огласио пре два дана и тврди да му се нико осим новинара „Политике” до сада није јавио.

– Немам шта да једем, и буквално – не видим излаз из ситуације. Хоћу да помогнем неком, да му продужим живот, а да заузврат он помогне мени и мојој породици – објашњава „Музичар”.

Упитан да ли зна да је то законом забрањеном, он каже:

– Нека дођу да ме хапсе, бар ћу имати три оброка дневно у затвору.

Осим што на домаћим интернет порталима нуде своје органе, више стотина држављана Србије оглашава се и на руским интернет порталима.

Један од њих, из варошице у Војводини, каже да је морао да огласи продају бубрега због нагомиланих рата за стамбени кредит. Чим је чуо да га зове новинар, а не потенцијални купац, прекинуо је везу, као и још десетак других. Нико није желео ни да оговори на „индискретно питање” да ли се потенцијални купци јављају.

Социолог Ратко Божовић овакву врсту оглашавања види као последицу сиромаштва које је довело до губитка достојанства.

– Грађани доживљавају државу као анемичну, у којој владају хаос и безнађе. За мене је то веома забрињавајућа информација, више од поразног и драматичног – објаснио је Божовић.

Причу о илегалној трговини органима покренуо је пре неколико дана новинар „Њујорк тајмса” Ден Билефски, у специјалном издању овог листа „Интернешенел хералд трибјун”. Билефски је у својој репортажи о трговини органима навео да се црно тржиште са Далеког истока и Јужне Америке последњих година преселило у Европу и да је Србија међу земљама која је тиме погођена.

Билефски је јуче за „Политику” рекао да је месецима истраживао ту тему и да очекује да ће се прича о томе даље „продубити”.

Деманти који је стигао на наводе његовог текста од српског министарства здравља – није желео да коментарише.

„Интернешенел хералд трибјун” је, између осталог, објавио и причу извесног Милована, „из једног малог места на југу Србије, који каже да је дао бубрег једном богатом локалном политичару, да би га он заузврат запослио у својој фирми”. Према наводима листа, трансплантација бубрега је обављена у једној државној болници у Београду, где су се њих двојица појавила са лажним документима.

Даница Михајловић из министарства здравља је рекла да досад није имала такве информације, а да је имала, одмах би случај пријавила Управи криминалистичке полиције. Она је додала да се нада да ће полиција убрзо расветлити тај случај.

Професор Ђоко Максић са Војномедицинске академије (ВМА) објаснио је јуче за наш лист да је процедура трансплантације у Србији веома ригорозна и да је просто немогуће пресадити орган у Србији илегално.

– Ми смо у последње три године имали 54 живе сродне трансплантације. То значи да су углавном пресађивани органи са живих сродника, на пример са оца или мајке на децу. Било је и случајева да смо пребацили органе са једног супружника на другог, али такозваних емоционалних трансплантација које подразумевају трансфер органа са једног пријатеља на другог, нисмо имали. То је законски немогуће и таква пракса је могућа једино у САД. Код нас нема ни непознатих донора органа – објаснио је професор Максић.

Он признаје да је чуо за илегалне трансплантације органа у свету, али не и код нас. Упитан да ли је то ипак могуће, он је одговорио да је сигуран да се у установи у којој ради – ВМА – никад тако нешто није десило.

----------------------------------------------

Нема забележених случајева...

Даница Михајловић, директорка Управе за биомедицину Министарства здравља, у чијој надлежности је трансплантација органа у Србији, рекла је јуче за наш лист да у Србији нема забележених случајева препродаје органа у сврху трансплантације, уз ограду да су то подаци које управа, на чијем се челу налази, досад имала и са којима располаже.

– Не могу децидирано да тврдим да ли је тога било или не – рекла је Михајловићева за наш лист.

Она је нагласила да је сваки здравствени радник који учествује у трансплантацији, дужан, по закону, да пријави сумњу да је реч о илегалном трансферу органа. Таквих пријава, по њеним речима, досад није било.

– Закон у Србији превенира трговину и препродају органа у сврху трансплантације. Она се обавља по строгим начелима и принципима и у складу са европским прописима – рекла је Михајловићева.