Тако то раде будуће судије

„Изашла сам из оштре кривине. Падала је киша. Одједном сам угледала девојчицу како прелази улицу. Мислим да бих успела да избегнем несрећу да она није застала, чак је можда направила корак-два уназад”, говорила је оптужена Марија Николић, дубоко уздишући.

Вештаци су рекли да се њен „форд” кретао брзином од 64 километра на час, што је више од дозвољене брзине у насељеном месту. Сведочиле су и комшије настрадале девојчице, а оптужена, која је мајка двоје деце, искрено се кајала, али је осуђена на годину и осам месеци затвора.

Суђење је било потресно, а у публици су седели председница Врховног касационог суда и Високог савета судства Ната Месаровић, министар просвете Жарко Обрадовић, председници српске и београдске адвокатске коморе Драгољуб Ђорђевић и Славко Јеловац, професори, тужиоци, судије и студенти.

Чланови судског већа, тужиоци, браниоци, окривљена, вештаци и сведоци били су студенти Факултета за државну управу и администрацију.

Реч је о симулованом суђењу, које је уведено као наставно средство на овом факултету. Професор судског права др Срето Ного обучио је студенте да воде главни претрес као да већ годинама обављају судијску функцију. Приказали су врху правосуђа и просвете своје знање тако што су факултетски амфитеатар претворили у судницу. Почели су и завршили два суђења за два сата, а случајеве су сами измислили и сами су писали оптужницу, пресуду и сценарио.

„Молим, устаните”, рекла је судија Марија Зекић отварајући главни претрес против Анатолија Путина Миловановића, оптуженог за разбојништво у селу Мегановци. Тужилац Ивана Лијескић чита оптужницу. Окривљени је ушао у кућу оштећеног Александра Костића, тражио од њега новац и нанео му тешке повреде металним „боксером”.

„Нисам починилац тог кривичног дела”, рекао је Миловановић. Његови браниоци Немања Ракита и Тијана Смиљанић објашњавају да препознавање окривљеног у полицији није било у складу са законом.

„Заспао сам пре поноћи. Чуо сам да ме неко зове. Мислио сам да су комшије. Устао сам и отворио врата. Нагло ме је одгурнуо један момак и са њим су у кућу ушли још један момак и једна девојка. Две недеље пре тога они су долазили код мене и распитивали се за неког Мирковића, а после су дошли још једном да ме питају да ли хоћу од њих да купим дрогу и да је продајем. Рекао сам да нећу, али сам их запамтио. Сада су тражили да им позајмим 150 евра. Рекао сам да немам и онда су ме оборили на кревет и ударали ме по глави и леђима. Однели су мој капут у којем је било 750 евра”, испричао је Костић.

Тек три месеца касније, он је окривљеног препознао на основу фотографија које су му два пута показиване у полицији, а при том је рекао да је троје разбојника имало капе, јер је било зимско време.

„Оштећени је негде чуо причу да су га напали „неки” са руским именима, па је полиција због тога накнадно убацила и наше фотографије за препознавање”, рекао је окривљени.

Судски стражар позвао је сведока Тијану Јеротијевић, Костићеву комшиницу. Она је била присутна током прве посете сумњивих особа, али пред судом није могла са сигурношћу да тврди да је то оптужени Анатолиј Миловановић.

Он је имао и алиби, који није могао бити проверен. Пола сата пре поноћи дошао је кући и легао да спава. То нико није могао да потврди јер он живи сам.

После завршних речи тужиоца и браниоца, судско веће је донело ослобађајућу пресуду због недостатка доказа.

Било је на овом суђењу још много детаља који, као ни на правом суђењу, не би могли стати у новински извештај.

Публика је коментарисала да би српско правосуђе „процветало” када би сви поступци били завршени тако брзо као ова два симулована суђења.