Да ли ће Клео да пева химну

Фудбалер Адем Љајић „ногиран” је из репрезентације Србије јер на мечу против Шпаније није хтео да пева химну – а извођач овог напуцавања био је Синиша Михајловић, селектор репрезентације. Михајловић је, наиме, инспиратор нових правила понашања која треба да донесу „нови дух у национални тим”. Међутим, ма како да се ова иницијатива чинила хвалевредним знамењем аутентичног патриотизма, ради се напросто о обичном неспоразуму, о Михајловићевом темељном неразумевању природе данашњег репрезентативног спорта, као и времена у целини.

Нема сумње, љубав према земљи мора бити кључна за играње у репрезентацији. Међутим, квалитет те љубави свакако се не доказује – нити се може доказати – певањем химне. А нарочито не ако се играч на певање обавезао писменим уговором. Мени уистину није потребно да пред почетак утакмице, како бих распирио код себе осећај патриотизма, гледам играче како певају химну на шта су уговором обавезани или како, може бити из истих разлога, држе руку на срцу. Напротив – свест о таквој обавезаности пре ће тај осећај окрњити.

Репрезентативци не смеју бити обавезивани да певају химну – на тај начин није могуће доказати љубав и осећај националног поноса, баш као што ни непевањем химне није могуће доказати одсуство истих. Облигација као таква уноси конфузију у побуде играча, али пре свега у наше разумевање тих побуда, наиме, ми више нећемо знати да ли играчи певају химну услед националног поноса или услед страха да их Михајловић не избаци из репрезентације. Тиме у репрезентацији бива етаблиран својеврстан патриотски позерај.

Селекторова квазипатриотска неумољивост испоставља се противречном и због других разлога. Наиме, тај исти будни чувар патриотске ревности међу играчима као селектор масно зарађује (420.000 евра годишње, плус премија уколико одведе Србију на првенство у Бразил).

Фудбал, па и онај репрезентативни, одавно је престао бити „само” спорт – изродио се у озбиљан бизнис. У таквим околностима – околностима капиталистичког друштва у коме је све роба (играчи сами кажу „клуб планира да ме прода на пролеће”) – Михајловићева патриотска строгост делује више него анахроно и накарадно. Делује смешно.

У репрезентативном спорту све више постаје битна искључиво победа, док витештво борбе – надметање ради надметања – постаје passé. Наиме, добром обичају да за националну селекцију не играју странци изгледа да је одзвонило и у Србији. Да подсетим, пре неколико година део наше репрезентације, као селектор, био је Шпанац Хавијер Клементе, а спекулисало се и да ће Бразилац Клео, бивши играч Црвене звезде и Партизана, након што је добио српски пасош (свечано му уручио Дачић), постати први страни играч у нашој репрезентацији. По свему судећи, питање је тренутка када ће неки странац бити позван у српску репрезентацију и тиме, следствено, бити обавезан да запева „Боже правде”, као и да под дланом осети откуцаје свог новог, аутентично српског срца (разуме се, новац и могућност самопромоције ту дејствују као лекови против одбацивања пресађеног органа).

Новинар, Бечеј