Станар из бечког дворца

Пре пола века, један дечко из Суботице „полетео” је у велики свет да своје снове о музици у живот претвори. Отуд ваљда и онај давни хит „Fly, Robin, Fly”, који је Силвестеру Леваију донео престижну награду Греми, добру препоруку за неке будуће важне холивудске послове. Све то охрабриће га да напише и пет мјузикла. Један од њих, „Ребека”, доселиће се на јесен и у ове крајеве: на сцену Мадленијанума, у режији Небојше Брадића.

Због аудиције за овај мјузикл, базиран на истоименом роману Дафни ди Морије (инспирисао и Хичкока), Леваи је допутовао из Минхена, где је данас једна од његове две адресе (друга је у Бечу). О свом првом утиску са аудиције у Мадленијануму каже: „Први пут чујем „Ребеку” на српском. И добро ми звучи. Верујем да ће је овде публика лепо примити”.

Занимају нас детаљи из живота те музичке „Ребеке”, чије је родно место... далеки Токио.

– Тамо је 2004. била светска премијера – каже композитор – а после две године европска, у Бечу. Постављена је и у Будимпешти, Букурешту, Финској, Швајцарској, Немачкој. У Бечу је три и по године играна из вечери у вече, а мој мјузикл „Елизабета” чак седам година, јер тамо је то „домаћа” прича. Сва либрета радио је мој дугогодишњи немачки пословни партнер Михаел Кунце. Текст за „Ребеку” прво је био на енглеском, па на немачком, али су га Јапанци превели на свој језик.

Наш превод и препев урадио је Хуснија Куртовић, а публика ће га први пут чути 9. октобра, нешто пре од оне на Бродвеју. У најгламурознијој позоришној улици на свету премијера „Ребеке” биће у новембру.

Прича нас даље враћа у Суботицу. А из топлих, носталгичних слика из Силвикиног детињства само што не потече музика...

–У родном граду имао сам погодну „климу” да израстем у уметника. Мајка ми је била музички педагог, у осмој години био сам у музичкој школи, седео за клавиром и обожавао Шопена; свирао сам и разне дувачке инструменте; са Омладинским оркестром, за који већ са 14 година радим и оркестрације, путујем по Југославији; мој град имао је и угледни омладински фестивал забавне музике на коме сам освојио своје прве награде...

Ту где су му се отварали различити музички видици десило му се и нешто посебно важно. Сав озарен каже: „У Суботици сам почео да сањам... велики свет музике. И већ 1962. похитао сам да га тражим, иако још нисам био ни пунолетан”. То трагање не престаје, као да је кренуо на велику „турнеју” са које се још није вратио. Првих десет година прошло је на подијумима популарне музике... Често су то били добри интернационални концерти на којима су наступале и највеће групе – „Beach boys” и сличне. У том кругу је 1972. у Минхену упознао Кунцеа, који се тада бавио продукцијом у поп музици. Из тог периода је и хит „Fly, Robin, Fly” („Silver Convention”), те песме за Елтона Џона, Уда Јиргенса... Читав дан проводили би у студију, тој правој фабрици поп музике.     

–У једном тренутку схватили смо доста је са тим. Историчар по образовању, Кунце је одлучио да се неко време посвети писању књига из те области, док је за мене то била прилика да се отиснем даље – до Холивуда, свог дечачког сна у коме ћу бити читаве две деценије.

Тамо Леваи компонује музику за велики и мали екран, за филмове „Кобра”, „Људи мачке”, „Бамби”, „Елитна јединица”... Ради са имењаком Сталонеом, Мајклом Дагласом, Чарлијем Шином, Џорџом Лукасом... Ипак, с овим новим веком дошао је и нови пут – назад у Европу, и велики заокрет ка мјузиклу. И оне нове адресе. Поменута бечка је ништа мање него Шенбрунски дворац. Са супругом Моникомстанује у апартману изнад некадашње спаваће собе Елизабете, супруге цара Фрање Јосифа, познате Сиси, иначе насловне јунакиње његовог мјузикла.  

Испричао нам је како су постали станари чувеног дворца:

–Моја супруга је још као девојчица била занесена ликом ове царице, па је касније на аукцијама куповала и неке њене предмете. Тако смо власници и три хаљине које је носила Сиси. Те предмете нам понекад траже за изложбе. Кад је једна таква била у Шенбруну, супруга је случајно сазнала да у дворцу постоје и апартмани за изнајмљивање. Позвала ме је у Холивуд да ми саопшти луду идеју да ту станујемо. И... остварили смо је. Ту је и обавезни велики клавир... Чаробан амбијент за композитора.

Питамо да ли се ту можда рађа и неки нови мјузикл. Одговара потврдно: „Јапанци су нам наручили премијеру за 2014. годину. Биће то још једна историјска личност, европска. Која... не смем да кажем“.

А шта је са музиком у европском филму...?

–Преко главе ми је тог компоновања за филмске акције, што сам најчешће радио. Ако бих се тога уопште прихватио, у обзир долазе (прстом показује на леву страну груди) само романтичне ствари. Неке акције срца – и душе!

----------------------------------------------

Силвестер „против” Силвестера

Два Силвестера – Леваи и Сталоне – пријатељи су из холивудских дана. Композитор је за глумца испричао да се, док радите са њим, понаша као брат, али поприлично размажен:

– Када ми је наручено да направим шест минута музике за једну аутомобилску јурњаву у филму „Кобра”, ја то урадим, Сталоне то чује и каже добро је. После два дана, ипак се јави и вели како би волео да за исте сцене направим још једну музику. Урадим и то, он ускоро наручује нову, па још једну... Аман, дижем руке од тог посла, кажем продуценту. Али, ево новог сусрета са Сталонеом који нам саопштава да се њему највише свиђа она прва музика. То вам је Слај!