Европа и Косово

Соња Лихт: Када говоримо о радикализму, морамо да размишљамо о једној другој врсти радикализма, о ширењу популизма у многим европским земљама. Ја сам забринута што се најгаднији, најтврђи облици радикализма у добром делу европских земаља и даље налазе на сцени, па чак добијају више места у парламентима него што је то био случај у последњих педесетак година. Бринем да одређене радикалне струје, ту пре свега мислим на оне врло десне, чак хајде да кажемо неофашистичке и фашистичке које у неким деловима имају више снаге него што сам ја то могла и да сањам. И зато је број од 70 одсто људи, наших људи који желе у Европу ужасно значајан нарочито под великим притисцима којима смо изложени и који понекад иду до уцене. Тврдим да су грађани ове земље паметнији него што интелектуална и политичка елита мисле, грађани ове земље знају где има будућности и зато је Николић био принуђен да промени своју причу. Што се наших нада тиче, надали смо се да ће падом берлинског зида све оно што је у европској мисли и стваралаштву најпозитивније да се прошири на цео континент и иза целог континента. Нажалост, то се није догодило пре свега због тога што је у међувремену зацарила једна нова идеологија – неолиберална идеологија слободног тржишта.

Радмила Накарада: Јасно је да можемо да изаберемо да ли ћемо да уђемо у Европу али не можемо да бирамо да ли ће се решавати питање Косова или неће.

Соња Лихт: Ја одавно мислим да ми нећемо моћи да бирамо како ће се решити питање Косова. Проблем Косова, по мом дубоком убеђењу, решен је још 1999. године мимо нас, решен је можда и против нас али је решен у ситуацији кад је овом земљом владао Слободан Милошевић.

Љубинка Трговчевић: Проблем Косова ће се решавати као и када се Косово припајало Србији. Наш захтев је тада био много већи, тражили смо читаву северну Албанију и Скадар али су тада велике силе одлучиле и ограничиле нас отприлике – узмите или оставите.

Соња Лихт: Косово није нешто што је било одувек код нас. При том не спорим недоследност међународној заједници која је Милошевића чак сматрала гарантом мира. Они су га третирали како је њима у појединим тренуцима одговарало – 1999. године одговарало им је да направе Кумановски споразум, да конструишу резолуцију 1244 и стицајем врло компликованих околности тада су били мање спремни да наметну своја решења него што су то данас. Потпуно другачије је то него сада када их намећу једној демократској земљи.

Филип Давид: Наше друштво се мање-више опредељује, последњих 15 година за ствари које су погрешне. Ви кажете да је изолација тешко могућа. Мислили смо да је она немогућа деведесетих година а поред изолације постоји нешто што се зове самоизолација и оно што ми сада радимо као што смо то на неки начин и деведесетих година урадили, то је нека врста самоизолације која може да достигне један врло опасан економски и антицивилизацијски степен. Ви видите да се овде опет провлаче идеје о разним видовима блокаде: да ли ће бити блокаде Косова, неће је бити. Јер све што радимо радимо на неки начин против себе. Овде све више и све чешће, мање или више, сви политичари говоре да Србија мора сачувати своје достојанство, да Србија мора да врати своје достојанство. Па то је говорио и Милошевић и када чујем да неко на тај начин говори о повратку достојанства, о достојанству као најважнијој ствари... мене обузима нелагодност, сетим се неких блиских времена.

Радмила Накарада: И у овим немогућим околностима у којима су се низали порази, заједно са доживљајем да нас свет неће и да показује неразумевање према нашим националним интересима, грађани показују позитивно расположење према Европи. У таквом ставу садржана је идеја о корисности али и тежња ка нормалности, тежња ка миру, развојуи тежња ка поновном освајању простора Европе као нашег природног простора. Али, истовремено са изражавањем те тежње ми смо у сукобу са заштитом територијалног интегритета, јер ће управо садашња политичка елита ЕУизгледа принцип интегритета довести у питање. Зато не може да се каже да бирамо изолацију или приближавање ЕУ већ је то избор између различитих стратегија решавања државног питања и суверенитета. Политичка елита би морала да каже – ми не можемо да се приближимо а да не направимо велики компромис када је наш национални интерес у питању. Очигледно, заплет је сложенији и он заправо поново говори о променама и склоности Европе и о тешкој ситуацији која одређује нашу земљу. Ја бих се усудила да се не слажем са Филипом Давидом да смо се ми радикализовали према Европи.

Мирјана Васовић: Више је реч о инсистирању да се поштује међународно право.

Радмила Накарада: Ја не видим ни једну другу земљу која би се одрекла својих територија. Мислим да би било важно учинити то транспарентним, да живимо у свету где постаје јасно да ће се не само нама него и другима – мањим, слабијим, периферним – оспоравати то право. Немам никакву опцију нити је могуће учинити нешто да се то спречи, али то не треба славити као демократски исказ нити као најпожељнију варијанту већ сада као једину могућу. Таква је структура моћи, таква је историјска ситуација да други исход осим сукоба који је неразуман и води још драстичнијим и дубљим поразима није изгледан. Било би важно то рећи а не представљати то као избор, који је климав и који има предзнак свих наших учитаних позитивних порука.