Грешка на хромозому четири

"Сан је једино избављење. Сан и смрт".
Ијан Макјуан: "Субота"
Кошмарчић, кошмар, кошмарчина. Може ли се ужас уопште градирати? Сем у зависности од тога да ли се дешава нама или – што зависи од степена емпатије – другоме, кошмар је на жалост стање у којем се модерни човек налази перманентно и само је питање времена када ће насиље постати дефиниција и константа наших живота.
Да ли примећујемо да све више наликујемо оној жаби из чувеног експеримента у којем се несрећна животињица, стављена у посуду и на извор топлоте, све више привикава на високу температуру док на крају, несвесна свог трагичног скончања, не буде и скувана? Мрачна је будућност, и мрачне су њене варијанте које нам испоручује славни енглески писац Ијан Макјуан у најновијем делу "Субота" ("Паидеја", Београд, 2006, одличан превод Аријане Божовић), у окошталим оквирима жанрова најприближнијем роману катастрофе али, истовремено, њему и најудаљенијем. Јер, ако је катастрофа човекова свакодневица, онда књижевност још не уме да јој се прилагоди и жанровски разврста у односу на "тренд" којим се незаустављиво крећу наши животи.

Модерни Левијатан

Било би сувише тривијално закључити да се писац као што је Макјуан за овај роман инспирисао терористичким нападом на куле близнакиње у Њујорку. Тај убилачки чин чијем смо директном дешавању перверзно сведочили, баш онако како навијачки, напето, чак и (зашто не рећи) аморално сласно пратимо уживо неко такмичење, могао је бити само директни повод да настане "Субота", прича о једном дану у животу неурохирурга Хенрија Пероуна. Инспирација је, дакле, само модерни Левијатан, то чудовиште, зао дух, сабласна неопипљива приказа чији претећи облик, нејасан али злослутан, у милионима стварчица и људи око нас жели да нас зграби, стегне, смрви, поједе.

Како се борити против духовне смрти у свима нама, када ни сами не умемо, а и не трудимо се превише, не само да је задржимо на одстојању него пре свега разумемо. А разумевање би требало да буде први наш корак ка ослобођењу.

Дакле, та субота, 15. фебруар 2003. године, почела је баш пријатно за Хенрија Пероуна; устаје, пре тога присно ушушкан и свијен уз уснуло топло тело вољене жене, одлази до прозора, ужива унапред у спором зимском свитању. Још влада снежни мрак, а на хоризонту лети авион који се убрзо претвара у пламену куглу. Затечен, запањен, успаничен, радознао, јунак Макјуанове "Суботе" помишља да пробуди жену: ретко се види тако нешто, трагично лепо док попут звезде репатице оставља на небу пламтећи траг.

И целог тога дана Пероун ће зазивати неког да буде сведок или (са)учесник и (са)патник у његовим, тог јутра непредвидљивим, кошмарима. Тегоба и јад се лакше преброђују у групи, у гужви; и други људи ваљало би да преузму макар грам наше невоље, као што ћемо и ми, једном, преузети грам њихове. Та заблуда да је туга, да је несрећа слабија у гомили траје од човековог постања, јер је он подгрева из страха да се сам суочава са злом.

Тако Хенри Пероун, како субота одмиче, призива своју супругу да јој исприча и о чарки са тројицом типова на улици, чији је вођа озбиљно болестан – као неурохирург одмах препознаје да је реч о генетској болести нервног система, о грешки на хромозому број четири. Потом следи губитак партије сквоша, па зебња од неминовне старости коју одмах потом, ојађен, препознаје у сусрету са дементном мајком. А ту близу, на лондонском тргу, слиле су се десетине, стотине хиљада људи да протестују због планираног напада на Ирак.

Подржати или не подржати? И у једном и у другом случају, глас иде у корист кошмара; ако миротворци победе, Садам остаје на власти, а са њим и терор над неистомишљеницима, беда и глад. Ако запад победи, настаје друга врста терора, потуљена и лукава, у којој под фирмом демократије из Ирака теку нафта, новац и благостање Америци, а у Ираку беда и глад. Илузија да ће појединац пристајањем на једну страну нешто променити сувише је велика да би се у њу веровало. Стога је, опет, потребно са неким поразговарати.

Хенријеви саговорници на крају су и сами  учесници кошмара: на породичну вечеру упада криминогена тројка са којом се пре подне нимало наивно сукобио. Степен обамрлости човека-жабе у том дану достиже највишу тачку, Левијатан је прешао праг његовог дома, ослања се на његов намештај, уништава га, насрће на родбину…

Макјуанов сусрет са библијском немани одлаже се до тренутка спознаје да је неминован. Мајсторски, стилски чисто, готово неурохируршки прецизно и наизглед равнодушно тензија у роману "Субота" расте да би кулминација добила готово бајковито, а у суштини крајње цинично разрешење. Сурови уличар претвара се у мекушца пред романтичарским сладуњавим стиховима које, дрхтурећи, рецитује Пероунова кћерка, претходно натерана да се скине до голе коже.

Небеска лутрија

Необразованог силеџију који ће због урођене болести скончати у неком азилу разоружава поезија, она поезија коју Хенри Пероун не успева да схвати. Њему је Свевишњи подарио школовање, добар посао, дивну породицу, новац, најновију марку мерцедеса, па чак и замак у Француској. Бакстеру, криминалцу, ништа од тога није при подели Божјих дарова припало; само болест и страх од ње, страх од других који се побеђује насиљем. Али, јесте нешто друго: инстинкт да невино, као да никад на насиље помислио није, препозна лепоту у стиху о летњој месечини и чежњи. Да кроз поезију тачно зна "да је постојало и једно друго време, још даље у прошлости, кад је земља била нова а море пружало утеху, и ништа није стајало између човека и Бога."

И управо у име тога, Пероун успева да се сабере: јунак Макјуанове "Суботе" опрашта криминалцу, суморно свестан његове незавидне будућности. Бог је дао своју задњу реч, изменивши суптилно а трагично Бакстеров хромозом четири.

После ове суботе нити ће свет нити Хенри Пероун бити исти. Будућности, доиста, постоји много, и све се може релатизовати, јер који су изгледи да у мору људи баш ви, попут јастога на пијаци којем је на кљештима везан црни флор, будете извучени у Небеској лутрији? То сазнање у нама мора да створи понизност, уживање у сваком тренутку постојања. Јер, шта остаје иза нас? Неколико предмета које породица чува за успомену, и картонска кутија за ципеле са старим фотографијама.

У навикавању на топлу плотну садашњице једини излаз, после свега, јесте сан. "Сан је једино избављење. Сан и смрт." Зато ће се, исцрпљен, Пероун на крају дана свити уз топло тело уснуле супруге, и заспати. Остаје, међутим зрно наде. Ако му је ужас халапљиво загризао и викенд, човек 21. века чије је отелотворење Макјуанов јунак може се, привремено бар, тешити. Зло је својим пипцима захватило само суботу. Остала је недирнута недеља. А Бог је, ваљда, свима наредио да се тада одмарају.