Ново читање Нушића

Имао сам ретку срећу да при доласку у Југословенско драмско позориште 1954. године, добијем улогу у "Ожалошћеној породици". Десило се, заправо, тако, да сам улогу добио још као члан Српског народног позоришта у Новом Саду. Уговор са новим позориштем потписао сам марта, а почетак мог рада у новој средини био је септембра. Редитељ, Мата Милошевић, ми је у том интервалу доделио улогу Миће Станимировића, иако ме никада пре тога није видео, знао је само да имам тридесет година. Већ на првој читаћој проби, Мата Милошевић износи целу визију представе. Један нови приступ Нушићевом комаду. По начину игре биће то стилизовани реализам. Карактери, дакле, морају бити тако јасно оцртани, слојевито исликани масним бојама, истакнути, уоквирени црном бордуром, као да их је насликао Руо. А сад, поменути стилизовани део игре. Комад почиње тако што родбина покојника долази са парастоса у његову кућу, лажно ожалошћена, са једином жељом да добије што већи део наследства.

Без импровизације

Њихови су прохтеви исти, исте су им мисли и жеље, у истој су високој темпертури да то остваре. Сваки је, по њима, главни наследник, иако су сви онi покојнику "девета рупа на свирали". Кроз реалистичну глуму јавља се то што сви они тако мисле и осећају. Њихове гласовне и телесне реакције постају истоветне. Њихови погледи, страховања, одушевљење.–. јесу колективни. Такав начин игре дао је сву пластику ликова и психолошки и уметнички.

Али, то се није лако постигло. Навикли су глумци да се Нушић игра олако, необавезно, без неке дисциплине, са доста импровизације у тексту и са доста "шмире". Ликови су давани у крокију, тако рећи без икакве одговорности, па боже мој, као, ми сви знамо Нушића! Било је и на Матиним пробама искакања из концепције редитеља, али то није успело. Мата Милошевић је приступио Нушићу као класику, није дозволио да Нушићев комад мирише на ћевапчиће. Он је био и редитељ и визионар представе.

Прочишћавао је начин игре, све нас је довео до врхунца дисциплине и прецизности у најуметничкијем смислу те речи. Небројано пута је враћао појединачне и колективне реакције, пазио на културу говора. На крају се прешло на ритам представе, на темпо. Дугим и стваралачким пробама постигао је симфонију комада. Могла се, комотно, компоновати музика по режији и игри представе.

На крају, у нас је усађена таква одговорност, да је свака представа "Ожалошћене породице" била премијера.

А сад још и ово. У току рада на представи дошли смо до такозване контролне пробе. То је већ време кад је постављен цео мизансцен и научене улоге. На тим су пробама увек још: управник позоришта, редитељ, драматурзи и неколико особа из културног живота града. После завршене пробе сви би прешли у глумачки салон и настао би разгово око виђене представе. Миливоје Живановић, пре ове, није играо ни у једној комедији. Играјући Кантора у "Краљу на Бетајнови", Перу Сегединца, Краља Лира и друге драмске и херојске ликове, унео је и у свог Агатона нешто од те силовитости, напасности, темперамента.

У дискусији о представи управник, Велибор Глигорић, каже: "Миливоје, ти играш вука а треба да играш лисицу". То је била реченица која је Миливоја посула златним прахом. све му је, као уметнику, пукло пред очима. Као да га је осветлила сијалица од хиљаду свећа. Постао је у тумачењу лика – лисица, и добио величанственог Агатона. Улога за позоришну енциклопедију. Ето, како једна реченица може да очисти пругу до пуног успеха.

Вратимо се Мати Милошевићу. Изузетна личност! Гледао сам га у изванредним глумачким остварењима и играо у осам његових режија. Човек изузетне позоришне и опште културе. Логичар, аналитичар, педагог. Узджан. Никад повишеног тона ни у најкритичнијим тренуцима. А тих тренутака у позоришном раду увек има много. Да поменем само генералне пробе... Увек се касни са декором, костимима... музика... светло... Ништа не функционише, праве се кардиналне грешке. Мата Милошевић у свим тим тренуцима олимпијски је миран. И не само то –Умирује и све друге. Глумцима којима даје примедбе, прилази деликатно.

Све је записано

Скоро шапатом објашњава им шта жели у појединој сцени. Режира а не осећате га. Није диктатор али је до краја упоран у својим хтењима и замислима. Глумац и не зна кад је од Мате направио улогу, све би прошло, што се каже, без туге и бола. Сваком је глумцу, зато, било велико задовољство да ради са Матом Милошевићем.

И на крају да поменем имена глумаца и глумица у представи "Ожалошћена породица": Миливоје Живановић, Рахела Ферари, Невенка Микулић, Милан Ајваз, Ана Паранос, Мија Алексић, Бранка Веселиновић, Жарко Митовић, Маја Димитријевић, Љуба Богдановић и Славко Симић.

Још није крај. Морам рећи и ово... Умало да заборавим а тако је важно и јединствено. У току режије "Ожалошћена породица", Мате Милошевић имао је за асистента Власту Радовановића, студента драматургије, касније писца многих филмских сценарија. Власта је целу поставку ове Матине режије записао. Он је у току рада бележио све што је редитељ замислио и реализовао, тако да се по тим записима који су до детаља унети, може и реконструисати и поново реализовати антологијска представа "Ожалошћена породица".