Неизлечива болест моћи

Двадесети век означио је досад незабележени човеков напредак у свим областима, посебно у онима које почивају на науци и технологији. Такозвани објективни свет, не само овај на планети Земљи, већ и онај који не видимо, а део је Сунчевог система, бар једним делом положио је оружје пред засад најинтелигентнијим бићем у нашој галаксији. Више него икад раније човек је завирио и у своју субјективну унутрашњост, и физичку и психичку. Нови, моћни лекови продужили су му живот и колико-толико учинили подношљивим и физичке и психичке муке. Пронађени су лекови за већину тешких болести, док су научници на трагу и оним за неколико најтежих и неизлечивих болести. Само је једна "болест", добрим делом, остала изван озбиљне пажње оних који нас лече, ваљда и зато што се од ње не умире, али ако се пандемијски рашири од ње могу да настрадају милиони.
Њен мимикријски карактер помогао јој је да опстане хиљадама година, а да за њу још није нађен одговарајући "медикамент", можда и зато што влада једна врста општег сагласја да као рационална бића сами можемо да обуздамо страсти, изобличења и погубност те, на нашу несрећу, све раширеније болести, која је епидемијске размере достигла у двадесетом веку, а у овом новом, можда нам, прети и права пандемија. Њен назив можемо само описно дати као болест коју ствара моћ, пре свега моћ која произилази из власти.

Одгајивач мула

Ништа ново – рећи ће многи. А баш у том олаком прелажењу преко моћи коју ствара власт лежи њена способност да се неупадљиво провлачи, и успут немилосрдно хара, од првих цивилизација, али и у заједницама које су им претходиле, до данас.

Примера има напретек, али људска урођена нада у "боље сутра" такође је један од разлога што "болест власти" подједнако добро успева на свим континентима, у урођеничким заједницама, као и у високо развијеним друштвима. Двадесети век са два светска рата и два "брата близанца" Стаљином и Хитлером први пут је отрезнио остатак човечанства како лудило власти и моћи може да хара деценијама и да се једино завршава биолошком смрћу њених актера. Први је говорио: "Једна смрт – то је трагедија, милион смрти – то је статистика". Опседнут чистотом аријевске расе, другом је статистика такође била врло драга, колико је, с друге стране, мрзео савест, изјављујући да је то јеврејска измишљотина!

Тај, да га назовемо, пут ка моћи (и лудачком опијеношћу њом) први су, вероватно, инаугурисали римски цареви, и не само они који се као примери најчешће наводе у историјским набрајањима. Могло би се рећи да у том погледу историја није била на висини задатка, јер се више задовољавала описивањима, уместо прожимања историјског са психологијом личности и филозофијом политике, па самим тим и власти и моћи која из ње произилази. То истичемо стога што је лако објаснити једног Нерона или Калигулу, али је много теже војника коме се насмешила судбина да постане император, као што се то десило Веспазијану, који је у доколици гајио муле у некој римској провинцији, али је као добар војни стратег учврстио Римско царство, подигао чувени Колосеум у "вечном граду" и још низ значајних грађевина и у Риму и у освојеним земљама.

Очврснуо у биткама, "мулар", како су га римски сенатори помало поспрдно звали због гајења мула, знао је кад треба да буде попустљив, а кад неумољив. Ако своју моћ није нападно показивао пред Римским сенатом, својим последњим речима, на самрти, показао је да ни њега очврслог војника и једно време скромног мулара није мимоишла "болест" за коју још нема лека. Остало је забележено да је тада самоуверено изговорио: "Завидите ми, мислим да се претварам у Бога"!

Наши мали богови

Нажалост, данас се то многима, и у свету и код нас дешава, и то пре но што су било шта корисно урадили за своје грађане и државу. Није реч о томе да граде нови Колосеум, већ да своје понашање прилагоде приликама у којима се налазе. Пре него што уђу у Народну скупштину, већина наших политичара и будућих народних посланика, рецимо, већ самим позивом председника Републике на консултације за будућег мандатара доживљавају себе као мале богове. Погледајте само њихова лица и сигуран корак који их тако нескривено одају, одају неутаживу жељу за влашћу и моћи, толико да пожелимо да смо грађани Римског царства.

Један цар који за живота, или на самртничкој постељи мисли да је Бог – може се још некако поднети. Толико малих или мало већих умишљених богова на нашој политичкој сцени превазилази моћ било каквог рационалног прихватања. О духовном и другом варењу да и не говоримо! И зато још једном, као озбиљно упозорење, да парафразирамо нашег познатог, пре неколико месеци, преминулог писца који је у једној другој прилици написао: Запамтите добро ова лица, једног дана могу се појавити и код вас.

Плашимо се да су се већ појавила, да се осећају као мали богови, на чему ми, њихови поданици, треба да им завидимо, уместо да их сажаљевамо.