Будак и златна жица

У једном разговору (1964. год.) Црњански каже да су пишчеве теме "у младости... често последица подсвесних, патолошких наклоности.
Врло интересантне студије о мотивима књижевног рада дао је професор Фројд, чије су теорије застареле али бесмртне, као и професор Јунг, који је нашао златну жицу подсвести читавих народа, али ту жицу копао будаком.
Теме у књигама моје младости биле су искрене, опште, подсвесне". Међу цитираним реченицама нас сада интересује она која се односи на Јунга.

Нисмо наишли на трагове посебног Црњансковог интересовања за Јунга и његово дело, тако да је ово, можда, усамљени експлицитно исказан став једног од најбољих српских писаца о једном од најзначајнијих истраживача у духовним наукама двадесетог века. Морамо одмах скренути пажњу на Црњанскову терминолошку непрецизност у цитираном ставу о Јунгу: наш писац помиње "златну жицу подсвести читавих народа", и тако употребљава једну реч, "подсвест", која се, као кључна, може везати само за Фројда, али не и за Јунга. Јер , Јунг се разишао са Фројдом управо у вези са "подсвешћу" и њеним садржајима, о чему је доста писано.

Он је отишао много дубље испод индивидуалне подсвести, до "колективно несвесног" и архетипова, као основних појмова његове "дубинске психологије". Дакле, синтагма Милоша Црњанског "подсвест читавих народа" може да се односи само на Јунгов појам "колективно несвесно".

Грубо за фино

Независно од ове непрецизности, одмах је уочљива Црњанскова негативна оцена Јунговог научног подухвата у целини. Јер, ако је изразито позитивно оценио његово научно откриће, равно проналажењу "златне жице подсвести", или колективно несвесног, он је врло оштро, па и подсмешљиво коментарисао начин на који је познати психолог дошао до тог открића. Односно, он је Јунгов научни метод отписао као нешто потпуно неадекватно природи открића, или, као, метафорички речено, употребу "грубе" алатке ("будак") за "фине" радове какво је откопавање племенитих метала ("златна жица"). Али, претходну, несумњиво ефектну метафоричку синтагму (можда пореклом из ризнице српских народних пословица?) Црњански није до краја објаснио.

Да би нам цитирана реченица која се односи на Јунга била јасна, морамо поћи од целине Црњансковог  критичког мишљења. Реч је  о аутору  који, посебно у металитерарним текстовима или у усменој комуникацији, хоће да нас изненади, што је једна од особина његове стваралачке индивидуалности, али и једна од одлика модерних, за разлику од класичних писаца. У Црњансковом случају та изненађења су понекад провокација, иза које стоје дубља убеђења и сазнања, али могу и да садрже пристрасне, па зато тешко прихватљиве ставове (на пример, његово проглашавање Рафаела "имитатором", да би се тако уздигао Микеланђело). Наведени суд о Јунгу не треба одмах оквалификовати као олаку тврдњу изречену у оквиру једног, необавезујућег, разговора.

Али,нама није јасно зашто је писац употребио један критички суд који, несумњиво, има карактер инвективе. Најпознатији коментатори и критичари Јунга (Р. Гревс, М. Елијаде, Клод Леви Строс, Аверинцев, Мелетински.) увек су подробно докуметовали своје приговоре. У овом случају, изузев сазнања да се коментар односи на Јунгове "студије о мотивима  књижевног рада", немамо податке о томе шта писац конкретно замера научнику. Можемо само да нагађамо, али је, мислимо, боље да одговоримо на важније питање о могућности тумачења Црњансковог књижевног дела постредством архетипске критике, проистекле из Јунговог открића колективно несвесног. А одговор на то питање, како на основу увида у дела нашег писца, тако и полазећи од неких његових експлицитних изјава, несумњиво је потврдан.

У драгоценој књизи разговора са Црњанским Испунио сам своју судбину(1992.), коју је приредио З. Аврамовић, постоји више пишчевих ставова суштински сагласних са Јунговом теоријом архетипова. Када каже да су "мртви у породици нашој још дуго живи у нашем животу", да је "прошлост ... жива у сваком човеку и сваком народу", онда је то још једна потврда трајности архетипова из колективно несвесног на којој инсистира Јунг, или "националних" и "породичних архетипова" које помињу Јунгови наследници. Тврдећи да "подсвесну снагу писца" никад "не треба да сметнемо с ума"; спајајући "подсвесне" и "патолошке" "наклоности" приликом избора тема за књижевна дела – Црњански као да се искључиво окреће Фројду, а не Јунгу.

Али, управо је супротно, јер је он велики противник психоанализе. По њему, "смешно је" да се "живо" присуство прошлости "у сваком човеку и сваком народу ... данас тражи највише у сексу, психоанализом, која води у дрогирање и дрогу". "Подсвесно" је, дакле, за Црњанског исто што и Јунгово колективно несвесно, јер, видели смо, реч је о "подсвести читавих народа", а напомена да су "теме" у "књигама" његове "младости" биле "искрене, опште, подсвесне", такође потврђује везаност његове инспирације за универзалне архетипове колективно несвесног. О томе сведочи и низ Јунгових архетипских образаца у појединим остварењима овог писца. На почетку: у "Видовданским песмама", како писац каже, "очајнички став" према српској средњовековној историји, чији су епски садржаји, као архетипови, уграђени у колективно несвесно српског народа. Затим, визије и снови обухваћени архетипском темом рата, у Дневнику о Чарнојевићу.

Лиричар у прози

И, вероватно прво у српској књижевности, откриће "мушког", па, упоредо, и "женског" архетипског  карактера, не само у прози (Приче о мушком), него и у поезији: "Тужно је бити мушко...". Ови архетипови, као појмови "рода" у антрополошком смислу (gender) једна су од важних тема модерне критике. Са двојством полова повезани су познати Јунгови архетипски обрасци Анимус и Анима, чије је приближавање посебно видљиво у лику Павла Исаковича. Тај лик, према писцу, "читава студија људи и психологије", спаја "снагу мушку и тугу" (женску). Непоновљиви су Црњанскови описи породичних емоција, које, према Јунгу, "дају најснажније архетипове".

Разликујући "страсти" и нежне, "лирске емоције" (прве је описао у Сеобама, а друге у Другој књизи Сеоба) и бојећи емоционалним тоном исказе у различитим прозним жанровима, Црњански остаје највећи српски лиричар у прози. Лирском сугестивношћу обележен је интроспективни доживљај детињства Павла Исаковича, као почетне фазе архетипског човековог животног циклуса. А описан је тај доживљај посебним, "архетипски језиком"! И Црњанскову фасцинантну реконструкцију прошлости у његовим великим Сеобама, можемо објаснити полазећи од Јунга – повезаношћу пишчеве инспирације са колективно несвесним његовог, српског "национа"...

Тако је оштрој Црњансковој критици једног научног метода узвраћено могућношћу тумачења његовог књижевног дела полазећи од тог метода.