Да куцнем у дрво

Чест је случај да људи око нас када изговоре нешто лепо о нечему или некоме ко им је важан, за тренутак застану, а затим усплахирено траже нешто дрвено како би могли да „куцну у дрво”. Када изврше ту радњу, смире се и разговор се наставља. Добро је разумети зашто то људи раде, поготово ако и ви тако поступате.

Људи који „куцају у дрво” деле се на две групе. Једни су они који то раде механички, без размишљања, понављајући у сличним ситуацијама оно што су видели од родитеља и других рођака. Други имају сасвим јасно објашњење ове радње: Да не чује зло! Верују да уколико не би куцнули у дрво, њихова изјава би узроковала да се догоди нешто лоше, чиме би оно лепо о чему је било речи било угрожено или уништено.

Оваква логика је заснована на претпоставци да постоји нека виша сила која одређује људске судбине, а која је свеприсутна због чега чује шта људи говоре. Када неко о себи, свом здрављу, својој деци или нечему што му је веома важно говори позитивно и безбрижно, ова сила би могла то да доживи као арогантност те особе и недостатак поштовања. Увређена, она би могла да упропасти нечију срећу како би показала да је она газда и господар свачије судбине. И управо тај гест куцања у дрво – у почетку се сматрало да та сила живи у дрвету – јесте израз страхопоштовања и подређивања тој сили, чин признања њене врховне моћи.

Куцање у дрво је још један израз магијског мишљења које је веома присутно у нашем фолклору. Магијско мишљење је веровање да оно што мислимо, што осећамо или изговоримо има моћ да на неки волшебан начин узрокује стварне догађаје.

У том смислу постоји и супротна магијска пракса. Када неко изговори нешто што је негативно о нечему што је важно другој особи, ова га може оптужити да „призива зло”, да баксузира. Али и за то постоји магијски „лек”: довољно је да се помери са места, ако седи, онда заједно са столицом, или да три пута пљуне. Као што то важи за куцање у дрво, и ови поступци магијски „поништавају” оно што је изговорено.

Сви ми смо били деца, и као такви смо морали да прођемо период у коме свако дете размишља на магијски начин. Али ако то наше дечје Ја остане на нивоу магијског фолклора и онда када одрастемо, онда никада нећемо постати стварни господари своје судбине. У време када су људи тешко живели и једва преживљавали, позитивни и срећни догађај је био изузетак. Заиста је постојала статистичка правилност да после неког срећног догађаја следи неки лош догађај. Данас, када тежимо квалитетном животу, срећа и позитивни догађаји би требало да постану нешто што је уобичајено, а несрећни догађаји да буду изузетак.