Da kucnem u drvo

Čest je slučaj da ljudi oko nas kada izgovore nešto lepo o nečemu ili nekome ko im je važan, za trenutak zastanu, a zatim usplahireno traže nešto drveno kako bi mogli da „kucnu u drvo”. Kada izvrše tu radnju, smire se i razgovor se nastavlja. Dobro je razumeti zašto to ljudi rade, pogotovo ako i vi tako postupate.

Ljudi koji „kucaju u drvo” dele se na dve grupe. Jedni su oni koji to rade mehanički, bez razmišljanja, ponavljajući u sličnim situacijama ono što su videli od roditelja i drugih rođaka. Drugi imaju sasvim jasno objašnjenje ove radnje: Da ne čuje zlo! Veruju da ukoliko ne bi kucnuli u drvo, njihova izjava bi uzrokovala da se dogodi nešto loše, čime bi ono lepo o čemu je bilo reči bilo ugroženo ili uništeno.

Ovakva logika je zasnovana na pretpostavci da postoji neka viša sila koja određuje ljudske sudbine, a koja je sveprisutna zbog čega čuje šta ljudi govore. Kada neko o sebi, svom zdravlju, svojoj deci ili nečemu što mu je veoma važno govori pozitivno i bezbrižno, ova sila bi mogla to da doživi kao arogantnost te osobe i nedostatak poštovanja. Uvređena, ona bi mogla da upropasti nečiju sreću kako bi pokazala da je ona gazda i gospodar svačije sudbine. I upravo taj gest kucanja u drvo – u početku se smatralo da ta sila živi u drvetu – jeste izraz strahopoštovanja i podređivanja toj sili, čin priznanja njene vrhovne moći.

Kucanje u drvo je još jedan izraz magijskog mišljenja koje je veoma prisutno u našem folkloru. Magijsko mišljenje je verovanje da ono što mislimo, što osećamo ili izgovorimo ima moć da na neki volšeban način uzrokuje stvarne događaje.

U tom smislu postoji i suprotna magijska praksa. Kada neko izgovori nešto što je negativno o nečemu što je važno drugoj osobi, ova ga može optužiti da „priziva zlo”, da baksuzira. Ali i za to postoji magijski „lek”: dovoljno je da se pomeri sa mesta, ako sedi, onda zajedno sa stolicom, ili da tri puta pljune. Kao što to važi za kucanje u drvo, i ovi postupci magijski „poništavaju” ono što je izgovoreno.

Svi mi smo bili deca, i kao takvi smo morali da prođemo period u kome svako dete razmišlja na magijski način. Ali ako to naše dečje Ja ostane na nivou magijskog folklora i onda kada odrastemo, onda nikada nećemo postati stvarni gospodari svoje sudbine. U vreme kada su ljudi teško živeli i jedva preživljavali, pozitivni i srećni događaj je bio izuzetak. Zaista je postojala statistička pravilnost da posle nekog srećnog događaja sledi neki loš događaj. Danas, kada težimo kvalitetnom životu, sreća i pozitivni događaji bi trebalo da postanu nešto što je uobičajeno, a nesrećni događaji da budu izuzetak.