Oдабрати важније од важног

Нова влада, ко год да је буде формирао, имаће неколико врло озбиљних изазова пред собом. Наслеђено стање је врло тешко и у реалном и у финансијском сектору. Висока и растућа незапосленост, ниска продуктивност и конкурентност, мали извоз у односу на друштвени производ, а релативно велик увоз, деиндустријализација неки су од кључних проблема у реалном сектору.

Висок буџетски дефицит, растући дуг, опадајућа вредност динара и неликвидност привреде, неки су од кључних проблема у финансијском сектору.

Али ту није крај. Изазова има и у недовршеној транзицији, односно у недограђености привредног система.

Било би наивно очекивати да ће сви ови проблеми моћи да се реше брзо. Доста ће зависити од енергије са којом ће нова влада кренути у поступак решавања проблема. Обично се сматра да влада на почетку мандата има више могућности да делује одлучно јер су наредни избори релативно далеко. Али то важи за хомогене, једнопартијске владе. Велико је питање какав ће се програм владе изродити собзиром на тода ће она, у свакој варијанти, бити коалициона и да ће у процесу стварања заједничког именитеља врло вероватно морати да се жртвују неки од одлучних корака који би реформисали стање у привреди и друштву.

Друго, било би добро одредити приоритете. Мада је све поменуто важно, имало би смисла одабрати „важније од важног”. За мене су то промене у реалном сектору: повећавање стопе економског раста, запошљавање, јачање конкурентности и, последично, повећавање извоза. Решавање ових проблема је стратешко, дугорочно и суштинско јер су и финансијски проблеми великим делом последица недостатака у реалном сектору. Другим речима, решавајући ове проблеме створиће се и дугорочни основ за решавање финансијских проблема. Обрнуто не важи. Решавањем финансијских проблема, пре свега штедњом, неће се нужно решити проблеми у реалном сектору.

Које мере подстицања производње долазе у обзир? Пре свега оно што ништа не кошта, а може имати далекосежне позитивне ефекте. То су системске промене стварања бољег привредног амбијента као што су довршавање започете „гиљотине прописа”, смањивање оптерећења привредеи стварање амбијента да се већи број радно способног становништва укључи у привреду као предузетник. Даље, ту је логистичка подршка стварању кластера, индустријских паркова и процесу реиндустријализације без које ће се тешко озбиљније повећати непољопривредни извоз. Коначно, ту су и инфраструктура и енергетика у чијем развојутакође може да учествује држава.

Поред овог основног правца којим би се покренулиизвозно оријентисана производња и запошљавање, влада би могла да учини нешто и на плану поправљања ситуације у финансијском сектору. Буџетски дефицит се може смањити смањивањем расхода (штедњом), али и повећањем прихода. За једну земљу која је стекла статус кандидата за Европску унију учешће „сиве економије” у укупном друштвеном производу је превише велико. Превођењем сиве економије у легалне токове повећавају се и порески приходи. Готово је извесно да ће једна од мера повећања прихода морати да буде и повећање ПДВ-а.

Било би и психолошки, али и реално, доста значајно када би се влада коначно ухватила у коштац са „докидањем саме себе”, односно са смањењем гломазне администрације на свим нивоима. Мислим да тренутни финансијски ефекат не би био огроман, али би се бољим системским решењима зачепила рупа која кумулативно, кроз неколико наредних година може да произведе значајан финансијски ефекат.

Веома је важно да програм владе садржи јасан циљ или евентуално циљеве, а не списак лепих жеља, и да инструменти (политике)реализације тог циља буду прецизно изнети. Тако би се добили и потребни елементи за праћење и критичко кориговање реализације владиног програма.

*Професор Факултета за економију, финансије и администрацију