Odabrati važnije od važnog

Nova vlada, ko god da je bude formirao, imaće nekoliko vrlo ozbiljnih izazova pred sobom. Nasleđeno stanje je vrlo teško i u realnom i u finansijskom sektoru. Visoka i rastuća nezaposlenost, niska produktivnost i konkurentnost, mali izvoz u odnosu na društveni proizvod, a relativno velik uvoz, deindustrijalizacija neki su od ključnih problema u realnom sektoru.

Visok budžetski deficit, rastući dug, opadajuća vrednost dinara i nelikvidnost privrede, neki su od ključnih problema u finansijskom sektoru.

Ali tu nije kraj. Izazova ima i u nedovršenoj tranziciji, odnosno u nedograđenosti privrednog sistema.

Bilo bi naivno očekivati da će svi ovi problemi moći da se reše brzo. Dosta će zavisiti od energije sa kojom će nova vlada krenuti u postupak rešavanja problema. Obično se smatra da vlada na početku mandata ima više mogućnosti da deluje odlučno jer su naredni izbori relativno daleko. Ali to važi za homogene, jednopartijske vlade. Veliko je pitanje kakav će se program vlade izroditi sobzirom na toda će ona, u svakoj varijanti, biti koaliciona i da će u procesu stvaranja zajedničkog imenitelja vrlo verovatno morati da se žrtvuju neki od odlučnih koraka koji bi reformisali stanje u privredi i društvu.

Drugo, bilo bi dobro odrediti prioritete. Mada je sve pomenuto važno, imalo bi smisla odabrati „važnije od važnog”. Za mene su to promene u realnom sektoru: povećavanje stope ekonomskog rasta, zapošljavanje, jačanje konkurentnosti i, posledično, povećavanje izvoza. Rešavanje ovih problema je strateško, dugoročno i suštinsko jer su i finansijski problemi velikim delom posledica nedostataka u realnom sektoru. Drugim rečima, rešavajući ove probleme stvoriće se i dugoročni osnov za rešavanje finansijskih problema. Obrnuto ne važi. Rešavanjem finansijskih problema, pre svega štednjom, neće se nužno rešiti problemi u realnom sektoru.

Koje mere podsticanja proizvodnje dolaze u obzir? Pre svega ono što ništa ne košta, a može imati dalekosežne pozitivne efekte. To su sistemske promene stvaranja boljeg privrednog ambijenta kao što su dovršavanje započete „giljotine propisa”, smanjivanje opterećenja privredei stvaranje ambijenta da se veći broj radno sposobnog stanovništva uključi u privredu kao preduzetnik. Dalje, tu je logistička podrška stvaranju klastera, industrijskih parkova i procesu reindustrijalizacije bez koje će se teško ozbiljnije povećati nepoljoprivredni izvoz. Konačno, tu su i infrastruktura i energetika u čijem razvojutakođe može da učestvuje država.

Pored ovog osnovnog pravca kojim bi se pokrenuliizvozno orijentisana proizvodnja i zapošljavanje, vlada bi mogla da učini nešto i na planu popravljanja situacije u finansijskom sektoru. Budžetski deficit se može smanjiti smanjivanjem rashoda (štednjom), ali i povećanjem prihoda. Za jednu zemlju koja je stekla status kandidata za Evropsku uniju učešće „sive ekonomije” u ukupnom društvenom proizvodu je previše veliko. Prevođenjem sive ekonomije u legalne tokove povećavaju se i poreski prihodi. Gotovo je izvesno da će jedna od mera povećanja prihoda morati da bude i povećanje PDV-a.

Bilo bi i psihološki, ali i realno, dosta značajno kada bi se vlada konačno uhvatila u koštac sa „dokidanjem same sebe”, odnosno sa smanjenjem glomazne administracije na svim nivoima. Mislim da trenutni finansijski efekat ne bi bio ogroman, ali bi se boljim sistemskim rešenjima začepila rupa koja kumulativno, kroz nekoliko narednih godina može da proizvede značajan finansijski efekat.

Veoma je važno da program vlade sadrži jasan cilj ili eventualno ciljeve, a ne spisak lepih želja, i da instrumenti (politike)realizacije tog cilja budu precizno izneti. Tako bi se dobili i potrebni elementi za praćenje i kritičko korigovanje realizacije vladinog programa.

*Profesor Fakulteta za ekonomiju, finansije i administraciju