Како финансирати инфраструктурне пројекте?

Стопа задужености Србије достигла је законом предвиђен максимум– 44,5 од предвиђених 45 одсто. Тајброј је релативно далеко од 60 одсто колики је критеријум за земље које желе да приступе еврозони. Са друге стране, имајући у виду последице дужничке кризе у Европи, не би било упутно да будућа српска влада подиже дозвољену стопу задужености.

У последњих неколико година завршено је неколико инфраструктурних пројеката: аеродром Београд, реконструкција улица и трамвајских шина у Београду, мостови Бешка, Ада и Газела, северни крак Коридора 10, део железничког коридора. Много пројеката је започето: јужни део путног Коридора 10, обилазница око Београда, реконструкција школа и институција за истраживање. Остаје велики број пројеката које тек треба реализовати: путни и железнички правци према Црној Гори и Румунији, железнички Коридор 10, унапређење пловности Саве и Дунава. Српска електропривреда и комунални системи су подручја која треба модернизовати.
Стратегија „Србија 2020” предвиђа низ приоритетних сектора у које треба улагати да би се остварио одрживи економски раст. Без развијене инфраструктуре немогуће је привући страна улагања и створити услове за унапређење конкурентности националне економије.

Да би финансирала инфраструктуру Србија се до сада углавном директно задуживала. Ускоро ће морати да почне да примењује идруге облике финансирања, укључујући приватни сектор. Због тога је неопходно развити јавно-приватна партнерства која представљају дугорочне уговоре између јавних и приватних партнера, а најчешће се примењују при финансирању капиталних пројеката од јавног значаја као што су аутопутеви, мостови, тунели, постројења за производњу електричне енергије, водоводна мрежа, третман отпадних вода, одлагање отпада, болнице, школе итд. Приватном партнеру држава поверава управљање оним ризицима за које она има мање искуства, као што су изградња, финансирање и одржавање инфраструктуре. Да би финансирао скупе пројекте приватни партнер је принуђен да тражи зајмове и гаранције од финансијских институција. Те институције ће пре одлуке о финансирању разматрати техничку и економску оправданост пројекта и јасну правну структуру која је у стању да управља инвестиционим партнерством. Приходе приватном партнеру обезбеђују корисници услуга (уколико је у питању изградња инфраструктуре са могућом наплатом коришћења) или јавни партнер путем унапред одређене цене.

Да би развила јавно-приватна партнерства, Србији је пре свега потребна стабилна политичка клима и усклађен правни оквир који ће довести до подизања кредитног рејтинга земље и јефтинија финансијска средства. Отпочињањем преговора са ЕУ очекује се наставак стабилизације политичке ситуације, а самим тим и даља усклађеност правног оквира са стандардима ЕУ.

Неки витални закони већ су донесени као што је Закон о јавно-приватном партнерству и концесијама који је унапредио закон из 2003. Донет је Закон о комуналним делатностима којим је уређено јавно-приватно партнерство у области комуналних услуга као и Закон о јавној својини којим су створени имовинско-правни предуслови за реализацију јавно-приватних партнерстава.

Досадашња искуства са пројектима овога типа била су прилично лоша – од пет закључених уговора у области рударства и изградње аутопутева само један је остао на снази. Нови закон доноси решења која до сада нису постојала, као што су: експлицитно оснивање друштва посебне намене које није јавно предузеће; могућност реализације јавно-приватних партнерстава како на републичком, тако и на нижим нивоима власти; могућност реализације пројеката у новим секторима попут образовања; могућност залагања права из јавних уговора у корист финансијера; могућност плаћања у страној валути што може бити од посебне важности за смањење курсног ризика финансијера.

Иако је правни оквир побољшан, изазови и даље постоје: усвајање измена и допуна Закона о јавним набавкама и њихова усклађеност са новим правним оквиром; формирање Комисије за јавно-приватна партнерства која треба да одобри сваки пројекат и уговор са приватним партнером. Компетентност запослених у овој комисији биће од изузетног значаја као и стручност њених финансијских и правних саветника.

За Србију која нема искуства у развоју пројеката овога типа битно је да на почетку изабере оне пројекте који су технички мање сложени, а који имају високу стопу профитабилности. Досадашњи пројекти били су лоше припремљени и неисплативи за приватног партнера, што је довело до велике штете за јавни и приватни сектор. Реализацију пројеката јавно-приватног партнерства у Србији тренутно отежава и висок кредитни ризик земље који поскупљује улагања и цену услуга за крајње кориснике.

Припрема и реализација пројеката овога типа потрајаће и тешко да ће овај модел финансирања заживети брзо. До тада је неопходно да пројекте са високим техничким и финансијским ризиком држава настави директно да финансира.

*Стручњак Банке ЕУ за финансирање јавних и инфраструктурних пројеката у Србији и земљама западног Балкана