Данас кремација Владислава Митровића

На Новом гробљу у Београду данас ће бити кремиран (14,30 ч) Владислав Митровић (Свилајнац, 30. март 1923 – Београд, 5. јун 2012). О скромним људима се, на жалост, пише тек у оваквим приликама. А он је био прескроман.

У новинарству, Црвеној звезди и коњичком спорту је учинио толико да је довољна и само једна од те три области, па да остане запамћен.

Други светски рат је прекинуо његово студирање на Правном факултету у Београду. Није се мирио с окупацијом, па је био на немачкој потерници. Када се по ослобођењу вратио у главни град прионуо је да заврши студије, али тиме нису исцрпљене његове могућности.

Био је главни и одговорни уредник листа „Студент” и један од оснивача Фискултурног друштва Студент. Сада изгледа незамисливо, али је у оно време, 1946, фузија Студента и Црвене звезде много значила „црвено-белима”, јер су тиме стекли армију навијача међу студентима и младима, а самим тим и ореол клуба у коме се не ради баш све по директиви.

Приволети студенте да се њихово фискултурно друштво улије у Црвену звезду није било лако. Морало је да се агитује, па је Влада Митровић, између осталих и с Рајком Митићем, држао говоре да би се придобили студенти.

После спајања два спортска друштва Црвеној звезди је био потребан активиста као што је Влада Митровић. С обзиром да је пре рата играо фудбал у подмлатку Југославије још из тог доба је одлично познавао првотимце Црвене звезде, јер су они у њу дошли или из његовог клуба или из „вечитог ривала” БСК-а.

Зато је, у једном кризном тренутку, на почетку 1955, постављен за „техника” Фудбалског клуба. Каква је то функција довољно је да се наведе да је њу, по завршетку играчке каријере, обављао Рајко Митић!

Митровић је са те дужности годину касније, као правник, именован за  генералног секретара клуба. Ту функцију је обављао до краја 1956, а онда је морао потпуно да се посвети новом задатку. Као уредник Радио-Београда одређен је да оснује Телевизију Београд! И он је био међу онима који су ишли у Милано да „купе” знање како се прави телевизија.

Када је Телевизија Београд већ стала на своје ноге Митровића је позвала „Политика”. Као прекаљеном новинару и уреднику поверена му је Спољнополитичка рубрика. Био је и у немилости, али је све то спортски поднео. Био је увек поуздан играч у „Политикином” тиму шта год да је радио – од извештавања са коњских трка до вођења финансија наше куће из које је и отишао у пензију 1986.

Мало је рећи да су Влади Митровићу „Политика”, Црвена звезда и хиподром биле љубави којима је с младалачким жаром био веран целог живота. Онај ко воли нада се и да ће му љубав бити узвраћена. Влада Митровић није ништа тражио заузврат. Он је до последњег даха, иако већ годинама нарушеног здравља, по највећој жези ишао на хиподром да би волонтерски, али најстручније што се може, извештавао са коњских трка читаоце „Политике”. Никакво невреме није могло да га спречи ни у поодмаклим годинама да оде у Звезду, тада само као члан Савета ветерана, да укаже на проблеме и понуди решења, а да онда, кад процени да је то за добро клуба, на страницама „Политике” критички, али најдобронамерније, обавести јавност о томе шта се догађа у клубу.

А какав је био као „звездаш” може да се види из следећег. Једне године, не тако давно, Партизан је већ после неколико кола одмакао Црвеној звезди. Влада Митровић се задесио у нашој редакцији у време ТВ-преноса утакмице „црно-белих” с ОФК Београдом.

– Било би добро да Партизан изгуби. Да првенство буде занимљивије.

И, стварно, Партизан је изгубио, кола су му кренула низбрдо, Звезда је убрзо избила на чело табеле и до краја сачувала прво место.

Наредну сезону Црвена звезда је сјајно почела. Влада Митровић је остао код нас да гледа једну њену утакмицу на телевизији. Сетивши се његовог образложења од прошле године у шали му је речено да би било добро да Звезда изгуби да првенство буде занимљиво:

– А, не. Ништа лепше него кад још у јесен направимо велику предност, па могу мирно да пратим првенство до краја.

Иван Цветковић