Они горе и они доле

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – У популарну вашингтонску књижару ”Политика и проза” у Конектикат авенији, у четвртак увече једва да је могло да се уђе: испуњен је био сваки сантиметар њеног не баш скромног простора.

Гост кога су пажљиво слушали посетиоци  рекло би се свих генерација, повремено је прекидан громким овацијама и аплаузима, као да је нека рок звезда, а атмосфера је на моменте подсећала на политички митниг. У сваком случају, пажња са којом је праћено његово излагање није уобичајена – за једног економисту.

Те вечери о својој новој књизи чији је наслов ”Цена нејаднакости: како данашње подељено друштво угрожава нашу будућност”, говорио је Џозеф Стиглиц, професор Колумбија универзитета, нобеловац (2001.), један од најцитиранијих из своје бранше на свету, бивши главни економиста Светске банке и некадашњи шеф економских саветника председника Била Клинтона, а данас жестоки критичар ”тржишног фундаментализма” и популарни тумач узрока светске кризе и планетарног неуспеха да се из ње изађе.

Тема његове нове књиге блиска је већини Американаца, јер је осећају на својој кожи. У њој Стиглиц вивисекцира пре свега данашњи амерички политички и економски систем, растерује идеолошке магле које прекривају националну дебату о генераторима и суштини кризе. При том поставља непријатне дијагнозе, од који је главна да је неједнакост постала системска и да ће земља, не одмакне ли се од ивице амбиса до којег је дошла, за то платити веома високу цену.

Главна његова теза је да тржиште, као главна економска сила, не функционише онако како тврде његови заговорници, да је политички систем ”отет” и упрегнут да служи интересима богатих. ”Америка је створила чудесну економску машинерију, али је очигледно да она данас служи само онима на врху”, каже Стиглиц. ”Капитализам не испоручије више оно шта је обећавао, већ само оно што није: неједнакости, загађење, незапосленост и, најважније од свега – деградацију вредности до тачке да је све прихватљиво, а нико није одговоран”.

Суштина америчког проблема и главни изазивач неједнакости, која се огледа у томе да су у последње три деценије приходи 1 одсто најбогатијих енормно порасли, док су они већине Американаца стагнирали, па и опадали – јесте у процвату онога што Стиглиц назива ”рентијерском економијом”. Амерички милионери и милијардери се данас богате готово искључиво финансијским шпекулацијама и том процесу успевају да приграбе све већи део националног колача, а да тиме истовремено уопште не доприносе да се тај колач увећа.

Много је новца ”горе”, а премало ”доле”, објаснио је пред великим бројем људи у ”Политици и прози” (а сутрадан сам га слушао и у много мањем друштву, у Центру за амерички прогрес) Стиглиц. Финансијски сектор у коме се све ово збива, обезбеђује највеће плате, па на Волстрит одлазе најталентованији дипломци са америчких универзитета, да би тамо манипулисали бројкама и смишљали високопрофитне финансијке преваре, уместо да своје знање и енергију усмере ка стварању нечега новог у технологији, чистој енергији и другим областима, ономе што ће да буде од користи свима и обнови америчку супериорност.

Пораст богатства оних са врха, каже Стиглиц, зато што их је тако мало, само један одсто, не повећава укупну економску тражњу, па тиме не доприноси повећању запослености. Навео је пример да је у марту ове године посао са пуним радним временом тражило 24 милиона Американаца, али га није налазило.

Указује и да је ”амерички сан”, претпоставка да сви овде имају подједнаке шансе, само ако су довољно вредни, вешти и упорни - све више само сан. ”Истина је да Америка има најмању једнакост у почетним шансама. Изгледи оних са дна зависе од њиховог образовања, аобразовање им зависи од прихода родитеља. То значи да велики број Американаца не може да реализује своје потенцијале, што у крајњем исходу слаби нашу економију”.

”Ја сам уверен и да садашњи ниво неједнакости слаби и нашу демократију. Стандардна теорија каже да су политичке одлуке у демократији средње решење између онога што тражи једна група и противљења тој мери друге. Код нас су међутим одлуке ближе жељама једне стране”.

”Перцепције о нивоу неједнакости у САД обликоване су од стране оних који не желе да Американци схвате колико смо неједнаки. Улаже се велики напор да се Американци убеде да проблем не постоји, да смо још земља једнаких могућности за све”.

”Ми у Америци данас имао милионе бескућника и у исто време милионе празних кућа”.

Стиглиц затим констатује да политички систем, који се, куповином утицаја, претворио у мегафон богатих, смањује поверење у демократију и не слаби само економски систем, него и амерички глобални утицај.

”Кад се норме друштва мењају на начин да веома много људи губи морални компас, то говори нешто значајно о том друштву…Угрожен је и наш национални идентитет”, суморно је, уз аплауз и усклике подршке, закључио говорник у књижари ”Политика и проза”.

Да би се ово променило, по њему је неопходна економска реформа, али пре ње неопходно је прво извршити ону политичку. ”Проблем је међутим што смо у зачараном кругу: више економских неједнакости води ка већој политичкој неједнакости, која опет подстиче економске неједнакости”.

Има ли наде?

”Оптимиста сам са дозом скептицизма”, одговара на ово питање Стиглиц. Каже да је Америка већ била у оваквим ситуација, крајем 19. и почетком 20. века, као и уочи Велике депресије пре нешто више од 80 година. ”Сваки пут кад смо схватили да смо на ивици, извршили смо корекције система: први пут то је било антимонополско законодавство, а други пут из кризе су нас извукли Њу дил и пакети социјалних закона… Оно чему се надам, јесте да ћемо схватити где смо сада, шта су последице тога која је цена коју плаћамо неједнакости и коју ћемо цену за то још платити ако останемо на истом колосеку, односно не почнемо да решавамо један од наших највећих проблема”.