Прави Италијан у Београду

Пре непуне три недеље у Београд је стигао Клаудио Чезарио, председник Извршног одбора италијанске Уникредит банке у Србији. У краткој пратећој биографији, коју су све београдске редакције том приликом добиле од пи-ар службе банке стајало је, између осталог, да је рођен у Палерму (Сицилија), да има диплому пословне економије и да је дипломирао на Лондонској пословној школи на програму убрзаног развоја и да је већ годинама у самом управљачком врху ове банке, која је не само у Италији, већ и ЕУ, међу највећим банкарским институцијама. На место првог човека у Београд стигао је из Беча.

Сасвим довољно да га питамо да ли му је лепо код нас, а он као из топа одговара да је за сада сасвим добро. Не одустајемо па га провоцирамо шалом „шта је згрешио када је из Беча морао у Београд и да ли пресељење из Беча доживљава као корак уназад у каријери”.

Ма, не, каже. Спаковао се, вели, за Београд са истом лакоћом као што је пре четири године из Рима кренуо у главни град Аустрије. То је за њега нормалан, професионалан задатак. У Београд је долазио неколико пута и Србија му, напомиње, није непозната земља.

У нашу земљу је дошао да настави бизнис онде где је стао његов претходники не сматра да је величина домаћег тржишта толико битан фактор. Уникредит послује у великим земљама попут Русије или Турске. Према његовој оцени, Уникредит банка у Србији је у последње три године постигла завидан резултат. Његов задатак је да га унапреди.

Чезарију су веома добро познате размере кризе код нас, која ни по чему није гора и тежа од оног што он види у својој Италији или осталим деловима југоисточне Европе. Србија мора да настави са започетим процесима придруживања ЕУ, да задржи добре односе са земљама ван ЕУ, као што је Русија, и да своје прописе, па и оне у банкарском сектору, као што су рецимо правила из „Базела два”, прилагоди европској породици држава. У тренутним околностима није тешко пласирати капитал. Проблем је, међутим, коме. Треба пронаћи доброг клијента, а то баш није увек лако. Клијенти Уникредит банке су добре иностране фирме, али и домаћи добављачи који послују у Србији, па му је с те стране донекле посао олакшан. Комуникација привредника и компанија је развијена. Због високе незапослености у Србији он, ипак, очекује извесне тешкоће у пласирању кредита грађанима, али бизнис неће бити угрожен.

Нашем саговорнику је већ познато да свака четвртадомаћа фирмaима проблема у отплати кредита. Уникредит је далеко испод просекатржишта, али њему ће, свакако, бити велико искушење да управља тим ризицима.

На упадицу да мудро говори за своје године, Чезарио својих 46 година не сматра нарочитом младошћу, јер у његовој фирми има доста млађих људии на вишим функцијама. Са својимгодинама и 25 година радног стажа спада у групу професионалаца средњих година. Каријеру је почео доста рано, са свега 15година yБанкoди Сицилија, која је тада имала 600 експозитура и око 11милијарди евра билансне суме, радећи директно са клијентима, прво физичким лицима, а затим и корпоративним клијентима. Прошао је све што се у банкарском занату може проћи, али никада неће рећи да све зна. Увек се, каже, да нешто ново научити. Тако доживљава и боравак у Србији.

Слободан Костић

-----------------------------------------------------------

Ватерполиста, навијач Интера

Чезарио потиче из „сиромашне” банкарске породице, како смо се нашалили. Отац му се, такође, бавио тим послом. С њим је, каже, имао велике расправе око избора професије, јер отац није желео да му син крене истим стопама. Ожењен је. Пре неки дан прославио је две деценије брака. Има два сина – од 17 и 15 година. Фамилија му живи у Риму. Неће их доводити у Београд, јер то није урадио ни док је био у Бечу. Сматра да је за њих боље да прво заврше школу код куће. Његов долазак у Београд доживели су као да је отишао у било који други град у Европи.

Иако је прави Сицилијанац, не навија за Палермо. Када је почео да сазрева и да се опредељује за клуб, таj тим je биодруголигаш. Није велики фан фудбала, али, ипак, навија за Интер. Од дванаесте године тренирао је ватерполо. Играо је за један локални друголигашки клуб. И таман када су ушли у прву лигу он је морао да се одрекне воде и лопте, јер је проценио да му је посао важнији од пливања.

Воли то што Београд лежи на две предивне реке, јер му то пружа могућност да шета или трчи поред река. Каже да је банкарски посао стресан, а да је познато да вода неутралише стрес. Чак и када је са пријатељима, којих нема много, јер је тек месец дана у Београду или колегама, иде на вечеру или пиће углавном у ресторане на обалама река, у кафане у близини Калемегдана и сплавове. Воли италијанску храну. Пасту, наравно, али за наша јела са месом каже да су веома разноврсна и укусна.

На питање која му је следећа станица у каријери, Чезарио каже да он то никако не може знати. То од њега много боље зна његов шеф. Он ће умети да процени шта је за банку и њега најбоље.