Послодавци против социјалистичких тековина

Рад на одређено време треба да се продужи са једне на три године, а отпремнине да се исплаћују технолошким вишковима само за године радног стажа проведене код последњег послодавца, а не за укупан стаж. Ово су захтеви Уније послодаваца и привредних организација које окупљају домаће и стране компаније и менаџере у Србији.

– Садашња регулатива, наслеђена из периода социјализма, не одговара реалним потребама тржишне привреде и у знатној мери дискриминише особе са 20 и више година радног стажа или са око 45 година живота. Она тера послодавце да запошљавају раднике којима би у случају проглашења за технолошки вишак исплаћивали незнатне отпремнине– рекли су у Унији послодаваца после састанка са представницима Привредне коморе Србије, Америчке привредне коморе, Савета страних инвеститора, Српске асоцијације менаџера, НАЛЕД-а.

Ове промене, тврде,неопходне су како би се смањили трошкови пословања и створили услови за отварање нових радних места. Услови пословања у Србији су, како истичу, отежани због великих оптерећења привреде, све већег пада промета и куповне моћи грађана, као и због нагомиланих дугова и кризе.

– Заједнички тим одмах по формирању нове владе настојаће да убеди политичке чиниоце да су промене у општем, а посебно у интересу развијања привреде и смањења незапослености– наглашавају послодавци.

Расим Љајић, министар рада и социјалне политике слаже се да су измене Закона о раду нужне и да су ове две ставке на којима је инсистирао и Међународни монетарни фонд, уз још неке друге, биле спремне за усвајање и у мандату ове владе. Али за то нису имали сагласност синдиката.

– Ово ће бити један од првих задатака с којима ће се суочити нова влада у првим данима рада. Чињеница је да морамо увести флексибилније облике рада како би побољшали пословну климу. Синдикати су се сложили око отпремнина, али не и око дужине трајања рада на одређено време. Сматрали смо да би радници за те три године стекли праксу и постигли веће шансе за стално запослење. Били смо спремни да тај период скратимо на две године, али ни то синдикати нису прихватили – наводи Љајић.

Ранка Савић, председница Асоцијације слободних и независних синдиката, каже да би измене закона подржали само ако би добили гаранције да ће радници бити заштићени од отказа.

– Ако послодавци три године држе некога, онда имају и обавезу да га приме на неодређено време, а не три месеца пре истека тог рока да му дају отказ. Плашим се да би се на тај начин угасила институција запошљавања на неодређено време – наводи Савићева.

Она сматра да и у погледу отпремнина трба направити разлику међу онима који су узели по више отпремнина, радећи у савезним, а потом у републичким органима и радника у реалном сектору, који отпремнине никада нису видели.

За увођење флексибилног радног законодавства, смањивање обавезних отпремнина и административних оптерећења залажу се и Џо Лаутер, Тамара Боровчанин и Душан Васиљевић у чланку „Запосленост, продуктивност и флексибилност” последњег броја билтена „Макроекономске анализе и трендови”. Они „указују да стопа незапослености износи 25 одсто и да је у сталном порасту, док је стопа запослености радно способног становништва невероватно ниска – 45 одсто”.

Аутори чланка сматрају да постојање флексибилнијих обликазапошљавања (рад од куће, флексибилно радно време, лизинг запослених, рад са пола радног времена, либерализација рада на одређено време…) по правилу доводидо динамичнијег, креативнијег и продуктивнијег окружења,у коме послодавци имају корист од веће продуктивности инижих трошкова рада, док запослени постижу равнотежу измеђупосла и личног живота.

„Када се либерализују услови запошљавања иотпуштањарадника, послодавцима је много лакше да отварају новарадна места знајући да ће моћи да смање број запосленихако се ствари не буду развијале како су се надали.Тако се ствара позитивна повратна спрега у коме либерализованаполитика запошљавања подстиче раднике да будупродуктивнији, што опет послодавцима олакшава отварањенових радних места.”

Са друге стране, у Србији се, према њиховој оцени,„одржава опасна илузијапрема којој је једина пожељна каријера она која подразумевауговор о раду (и то, ако је могуће, у државномпредузећу или управи). Ригидном политиком запошљавања,која се првенствено бави одржавањем илузије о сигурномрадном месту, послодавцима се везују руке за свођењеброја запослених на одржив ниво уз обезбеђење оптималнепродуктивности запослених (који су у појединимаспектима и исувише заштићени).

„Наша несрећа је то што прописичесто везују руке привредницима, чак и у случајевимакада би неодржива радна места могла да се жртвују да бисе сачувала одржива и спасла читава предузећа.”

Зашто се Србија нашла у оваквој ситуацији? Зато што јој је, кажу аутори, фискалнооптерећење зарада велико, сложен је обрачунзарада, постоје ограничења у погледу рада на одређено времеи других флексибилних видова запошљавања, високесу отпремнине, захтеви у погледу заштите на раду и недоследностинспекције рада…