Пет година робије за негирање холокауста

АНАЛИЗА ВЕСТИ
Ригорозним кажњавањем нацистичког надриисторичара и самозваног борца за истину Ернста Циндела, Немачка је демонстрирала пред очима светске јавности како се обрачунава са заговарачима злочиначких идеологија и помагачима који, како је истакнуто у оптужници и у потоњој пресуди, нуде својевољна тумачења давних догађаја – не би ли вратили точак историје уназад.

Шездесетседмогодишњи пензионер Циндел, неонациста, антисемита и "дежурни" критичар историјских доказа о масовном уништењу Јевреја у Другом светском рату, осуђен је у четвртак пред Земаљским судом у Манхајму, после петнаестомесечне расправе, на максималну тамошњим законом предвиђену казну у трајању од  пет година робије. У образложењу пресуде, суд је истакао да је Циндел уз помоћ штампаних и електронских памфлета негирао нацистичке злочине – у најмање четрнаест (доказаних) случајева оспорио је постојање нацистичких логора за масовно уништење расно неподобних, превасходно Јевреја, текстовима о "геноцидном расном наслеђу Јевреја" подстицао је расну мржњу на медијски неограниченом простору, на светској мрежи Интернета.

Упркос сатисфакцији која је испољена у антинацистичком окружењу Немачке, и у оних десетак земаља који имају сличне антинацистичке законе, пресуда је наишла на оштру критику чак и у већинском окружењу слободоумних, како се онде уобичава да каже, демократски настројених Немаца: "Чему паника, маратонски процес против политички преоптерећеног, у извесној мери, рекло би се, и умно неурачунљивог пензионера", запитао се коментатор левичарског либералног недељника "Цајт".

Прикривени циљеви

Слично су реаговали бројни, други коментатори и аналитичари, спекулишући да је окончање маратонског процеса против Циндела уследило у политички погодном тренутку по Немачку – у јеку кампање коју води у циклусу председавања ЕУ, не би ли Брисел усвојио закон о забрани нацистичке агитације на ниво Уније, пре свега у погледу негирања холокауста.

Сматрајући да кажњавање "оних који нису научили историјску лекцију" не доприноси остварењу жељеног циља – сузбијању ширења неонацистичког поимања у савременом немачком друштву – критичари су се запитали – не користи ли Берлин погодну прилику, да би, са једне стране, указао на демократски углед нације, а са друге, не би ли ублажио осећај колективне кривице код припадника данашње генерације за крвопролића која су следбеници Трећег рајха починили у Другом светском рату?

Коментаришући критику, која је на рачун Немачке стигла из Велике Британије, и са оне стране Атлантског океана, из САД и Канаде, у немачким дискусијама је примећено да се Немачка, уз Аустрију, сврстава у ред земаља које ограничавају  право на слободу изражавања, гарантовано тамошњим уставима. Дословце, члан 5. немачког устава јемчи право на слободу изражавања по сваком питању, али њиме није обухваћен Закон о забрани ширења нацистичке и неонацистичке пропаганде (пре свега у погледу негирања холокауста), правдања нацистичких злочина и величања улоге администрације Трећег рајха (пример: "Хитлер је градио аутопутеве и сузбијао ниво незапослености). Најоштрије критике на ову тему упућене су из табора левице. Социјалдемократе старог кова, присталице такозваних аутентичних учења, и следбеници Оскара Лафонтена посумњали су да се судским процесима против нациста и неонациста не води само кампања против "духова прошлости", већ се одређује пример како би убудуће требало регулисати токове критике на рачун тумачења скорије историје, осмишљених по укусу државне администрације.

Гушење критике

Као доказ горње тезе, критичарима је послужио предлог садржан у најновијој законској иницијативи Берлина, да се негирање холокауста поистовети са негирањем злочина почињених на тлу бивше Југославије и у грађанским ратовима на тлу Африке у последњих двадесетак година. О томе је за "Политику" говорио Малте Олшевски, аустријски аутор бројних (критичких) књига на рачун интервенција Запада у Ираку и у Југославији: "Порука је јасна – ко доводи у питање званична тумачења повода оружаних сукоба које је Запад водио или води у име успостављања демократије, при том и не разазнаје, или не признаје поделе на добре и лоше момке, могао би да дође у сукоб са законом..." Осврћући се на изјаву бившег команданта мировних снага у Босни британског генерала Луиса Мекензија, који је, као сведок, пред Хашким судом посумњао да број жртава масакра у Сребреници одговара истини, односно да је далеко мањи, Олшевски је на крају сам себи поставио питање – хоће ли једног дана и генерал бити позван на одговорност због оспоравања званичне истине?