Између гафа и „топлог зеца”

Тешко је рећи ко ће се пре, односно теже навићи на чињеницу да је Томислав Николић нови председник Србије – он сам, део домаће јавности, или такозвана међународна заједница. Заправо, мислим да ће ови последњи имати најмање проблема. Они се претерано не везују за личности него врло прагматично гледају ко је колико „кредибилан”, односно утицајан и вољан да „испоручи” оно до чега им је стало. Они ће, дакле, Николића посматрати превасходно из те визуре и неће се много бавити његовом прошлошћу нити биографијом, сем у случају када закључе да би то подсећање могло послужити као нека врста додатног притиска ради веће „кооперативности”.

Много већи проблем имаће домаћи медији навикнути да Николића третирају као дежурног кандидата за тренинг строгоће и демонстрацију новинарске „храбрости” и „духовитости”. То не значи да сада више не треба писати о његовим гафовима или промашајима, али значи и да ће медијски посленици убудуће ипак морати мало више да поведу рачуна о томе да пишу о шефу једне државе.

С друге стране, и Николић ће морати да схвати да је он сада „званично лице” Србије, и то највише по рангу, што значи да ће његови ставови поводом било ког питања, од Вуковара и Сребренице до Сирије и Абхазије, од сада бити третирани као став Србије и да ту више неће помагати ограде како је у питању  „само лично мишљење”. Нити ће му вредети да се, у старом вучићевско-радикалско-СНС маниру калимеровски жали на медијски третман и „неправду” и кад за то има и кад нема разлога. Наиме, када неко даје изјаву за „Франкфуртер алгемајне цајтунг” на тему српско-хрватских односа, он мора имати на уму да ће та изјава увек бити презентована онако како највише одговара хрватској страни и у том погледу не треба бити ни изненађен ни увређен. Не мора Николић то лично знати, али свакако морају они који ће убудуће обављати медијске послове унутар његовог тима. У противном, дешаваће му се оно што се дешавало и раније, али ће сада последице и по њега, а нарочито по углед државе бити кудикамо веће.

Али да се разумемо, председник Србије, како год се он звао, није ту да испуњава жеље страних амбасадора, нити домаћих медија, већ да, најбоље што уме, представља земљу и брине о националним и државним интересима. И уколико то буде радио биће, наравно, незадовољних, али му се суштински неће имати шта замерити. Не треба да провоцира и никога намерно да иритира, али у опис његовог посла свакако не спада то да усрећује лидере у региону нити да стиче медијске симпатије и аплаузе изјавама које ће годити ушима загребачке и бошњачке јавности и да пише историју по нотама Хашког трибунала.  

У крајњој линији, уз нешто подразумеваног поједностављења, може се рећи да пред Николићем данас стоје две, односно три опције у погледу спољнополитичког позиционирања, као и евентуалне кохабитационе сарадње са, евентуалном, владом ДС–СПС и Бориса Тадића. Једна је да се у још погубнијој форми понови оно што смо гледали у случајевима неких претходних „кохабитација” – да главни ривали наставе да се међусобно боре, саплићу и опањкавају пред лицем домаће и светске јавности, без много смисла, принципа и користи. С тим да и ова борба, опет, може имати два лица. Наиме, или оно што се мање-више дешавало претходних година, када је реформисани и „бриселизовани” СНС понекад служио као додатни бич за мамузање и „охрабривање” претходне владе у ретким тренуцима када она покаже одређене знаке малодушности и малаксавања на „европском путу” (на пример, након јесењег недобијања статуса кандидата, када је било готово немогуће разликовати критике које су долазиле од СНС-а, од оних из редова ЛДП-а и НВО сектора); или, пак, да се, на ужас Штефана Филеа, а на радост свих који се надају како ће сада после избора поново угледати „старог Тому”, Николић још једном преокрене, па да се јалови сукоб води по старој линији „руска губернија – западна колонија”, из времена пре Николићевог европског заокрета и одвајања од старог јата.

И коначно, последња, али најповољнија варијанта била би да се главни актери, поучени личним и колективним искуством, као и трагичним судбинама својих претходника и државе којој су се нашли на челу, дозову памети, то јест, помало „ресетују” у свом негдашњем спољнополитичком ентузијазму, одрекну сујете и покушају да одреде минимум заједничких националних и државних интереса и да се онда за њих сложно боре у међународној арени, чувајући једни другима леђа и лобирајући за те интересе свако међу својим иностраним пријатељима и партнерима. Просто је невероватно зашто један толико логичан и природан сценарио, као најмање вероватан, мора да буде поменут тек на крају – уместо да је подразумевано политичко полазиште, па да се само бавимо његовом разрадом и конкретним модалитетима.