Црнохуморна драма

"Гагаринов пут" Грегорија Берка (2001) је камерна, црнохуморна драма која се бави питањима могућности промене друштвених односа у условима доминације мултинационалног капитализма. Писац тематизује релацију између насиља и моћи, односно бави се проблемом насиља као средства за остваривање политичких циљева.

Физичко насиље овде функционише као акт побуне, једина преостала могућност за измену друштвених односа. У драми се успоставља репрезентативни, постидеолошки поглед на савремени свет, тмурно, нихилистичко уверење да ниједна политичка промена није више могућа – убиство које побуњени актери извршавају, убеђени да ће њихов чин нешто променити, апсолутно ништа не значи. Ипак, смисао текста се окончава на илустративном представљању ових карактеристичних ставова. Писац не улази у дубље анализе ликова и њихових односа, нити гради нека другостепена, симболичка значења која би обогатила реалистички ниво и овај комад учинила уметнички значајнијим.

Редитељка Маја Милатовић-Овадиа тачно и врло коректно сценски представља Берков текст, у сасвим адекватним оквирима реализма. На огољеној сцени, на којој су наређане гомиле картонских кутија, четири глумца базично реалистички играју драму која се одвија у складишту фабрике. Бранислав Трифуновић ствара лик одлучно насилног и оштрог радника Едија који енергично води акцију киднаповања човека, за кога мисли да је јапански менаџер компаније у којој ради. Маринко Маџгаљ игра другог радника, Герија, који са Едијем учествује у акцији, такође као самоувереног и агресивног мушкарца. Маџгаљ лику даје битне нијансе карикатуралности које јасно изражавају став о суштинској промашености њихове тврдокорне, антиглобалистичке и анархистичке логике. Ту важну карикатуралност истиче и његов костим (црвена мајица са натписом СССР, у комбинацији са дугачким, црним, кожним мантилом). Миљан Прљета обликује лик Тома, килавог, муцавог, несигурног радника обезбеђења који представља вид колатералне штете њихове акције, а Милан Гутовић игра Френка, жртву у акцији, као сиротог и беспомоћног човека, чија резигнираност њихов подухват чини монументално промашеним.

Идеје текста и представе блиске су Бодријаровим тезама о савременом тероризму у којем он види "партнера" глобализације, интерпретирајући га као растућу реакцију на апстрактну универзалност глобалног. Берк, донекле референтно Бодријару, показује да ова врста антиглобалистичког тероризма нема смисла, јер он не може да се суштински ишчупа из оквира контроле система. Ова идеја је у представи јасно изражена наглашавањем бесмислености Едијевог и Геријевог чина, што Трифуновић, на пример, показује ужасавајућом ноншалантношћу према сазнању да је убиство које је Еди починио сасвим узалудно.

Представа "Гагаринов пут" цинично представља последице неискорењивог очаја који је резултат апсолутне немоћи да се друштвени односи промене, због чега је неспорно занимљива и актуелна али не и посебно уметнички вредна зато што не подстиче озбиљнију полемику, нити прелази границе плакатског, илустративног третмана ове проблематике.