Разведравање

У току као година дугог месеца посвећеног Мирославу Крлежи, чак и за сунчаних дана прекривеног облацима паланачке чамотиње – над Београдом је дошло до наглог, барем краткотрајног разведравања.

У Дому омладине је прошле недеље организована промоција новог романа списатељице Ведране Рудан, која – за разлику од маратонских почасти ауторкином старијем колеги и сународнику – није помпезно најављивана, у коју нису уложене хрпе државног новца, нити је за њену организацију мобилисана армија локалних генијалаца.

Упркос томе, или управо због тога, у сат-два колико је трајала Ведранина промоција и потписивање књига, у Дому омладине се скупило више људи него за све дане трајања Фрицових туробних ,,Сатурналија”, на свим локалитетима на којима се о Крлежи безвољно играло, певало, цртало и глагољало.

На Ведраниној промоцији људи су се радовали и смејали, уживајући у ауторкином суровом и црном, али утолико смисленијем и лековитијем хумору.

На Крлежиним ,,Сатурналијама” се шачица житеља српског културног Потемкиновог села мрштила јавно испаљујући целомудрене пароле, а упола гласа трачарећи, хватајући се за главу због најављених учесника који су их – не пароле, него организаторе – ,,испаљивали” одбијањем ,,колаборације” у последњи час; узајамно се оптужујући за некомпетентност и јавашлук, и свађајући се око поделе мање или више незаслужених хонорара.

Посетиоце нису успели да привуку ни бројним билбордима ни осталим маркетиншким „триковима”, примеренијим рекламирању хигијенских уложака него културне манифестације. Није помогла ни скромна антиреклама, коју им је, као вид подршке, омогућила моја маленкост, баш као ни неадекватно бурне реакције организатора на тај добронамеран покушај подизања – упркос повременим пролећним врућинама – безнадежно ниске температуре.

Будући да је о сопственој некомпетентности и траљавости непријатно расправљати, организатори су се ухватили за моје питање зашто се у Србији Крлежи посвећује месец и кусур дана, а Црњанском у Хрватској ни пет минута, и да ли је у том „контексту” ненормално понашање хрватских или српских културњака, јер и једни и други – барем у том „контексту” – нормални не могу да буду.

Пошто им ниједан од могућих одговора није одговарао – одлучили су да се не сложе с питањем и да ме оптуже за ксенофобију и паланачку ускогрудост, те да истакну како култура није политика и како је у тој области глупо тражити реципроцитет.

У праву су. У културној сфери , реципроцитет, заиста, нити тражити треба, нити је тражити могуће. Невоља је само у томе што глорификација Крлеже у Србији – баш као ни игнорисање Црњанског у Хрватској – није мотивисана књижевним него политичким разлозима.

И због тога нису у праву два паланчанина, сапутника Фрицових „Сатурналија”, који су се, након дугог изврдавања, ипак, одважили да на наведено питање стидљиво и увијено промуцају одговор. По њима, нису нормални хрватски културњаци. А такав одговор не само што је „политички некоректан” – због чега би тамо где им је битно могли да буду озбиљно укорени – него је и нетачан.

Тачан одговор: нису нормални ни једни ни други, јер и једни и други културу претварају у робињу политике. А политика која их мотивише је у оба случаја израз провинцијалног, илити паланачког комплекса, који се испољава на два, само привидно супротна начина.

На срећу, ни најглупљом, ни најпровинцијалнијом илити најпаланачкијом „културном политиком”, културу није могуће у потпуности уништити.

И зато су промоције Ведране Рудан – која није пристала, а било јој је више него свесрдно нуђено, да постане хероина ,,западнобалканске”  „политичке коректности”, и која је упорно пишући и говорећи оно што мисли постала трн у оку „регионалних” културтрегера – за разлику од културтрегерских промоција – масовно посећене.

Док паланачки културтрегери који су ме оптужили и да раздвајам писце на „наше” и „њихове” – опет и јесу и нису у праву.

Али, део у ком нису у праву – баш као оно чудо на Фрицовим леђима које су окачили на билборде – поново претеже.

Наиме, опет нису схватили суштину.

Списатељица Ведрана Рудан је, на пример, и „њихова” и „наша”. Јер, како је тачно, али не баш оригинално приметио један паланачки мислилац – за разлику од „културне политике”, култура не познаје границе.

Мирослав Крлежа, у оној мери у којој је био културтрегер и „културни политичар”, а управо то је она компонента његовог лика и дела која паланачке „крлежијанце” привлачи – као и паланачки  „крлежијанци”, без обзира на националну припадност – „њихови” – ма ко били „они” – можда и јесу. Моји, сигурно, нису.

А с обзиром на фијаско манифестације коју су организовали, рекло би се да – за разлику од Ведране – нису ни ,,наши”.