Трагање за идеалним негативом

Да ли развијање фотографија може да буде уметност?

Одговор нуди документарни филм „Уметник из сенке” о Војину Воји Митровићу, фото-лаборанту нашег порекла и сараднику највећих фотографа 20. века, који ће вечерас у 21 час бити приказан у галерији „Артгет” Културног центра Београда. Идеја за филм, каже редитељ Милорад Ђокић (режију потписује са Јаковом Кроњом), настала је на последипломским студијама на Универзитету уметности када је од професора Бранимира Карановића чуо за Митровића и пожелео да приближи његов уметнички допринос, и све што га издваја од обичног лаборанта који развија фотографије.

– Воја је успео да продре у свет великих фотографа као што су: Анри Картије Бресон, Фредерик Бренер, Марк Рибу, Себастијан Салгадо, Мануел Рамос, Јан Бери, Жан-Клод Готран, Робер Дуано... Скоро све фотографије највећег живог фотографа Јозефа Куделке које видите у свету, развио је Воја Митровић, као и већину снимака осталих аутора из познате француске Магнум групе. Чувени Бресон је рекао да он фотографију прави само са једним прстом а Воја са свих десет – прича Ђокић.

Откривајући тајну свог успеха Воја Митровић наглашава да је увек био сталожен, и да му није било тешко да небројано пута прави копије све док не добије жељени резултат.

– Од 100 копија издвојио бих три најбоље, све три различитог тоналитета, показао их Куделки, он је био одушевљен али ја нисам био задовољан. Рекао сам да ћу ујутру донети још боље, а он се питао може ли уопште боље. Тако сам задобио поверење за читав живот – каже Митровић за наш лист.

Уколико би на снимку био приказан зид Воја би приметио да нема детаља на том зиду; ако је на слици рука, уочио је да је превише бела, без бора, и развијао би филм све док не буде пуна живота.

– Војин је уметник из сенке. У мраку лабораторије сатима би трагао за идеалним негативом. Уз то, имао је невероватну меморију да упамти на који начин је коју копију добио, колико је требало маскирања, и на којим местима. То је дословно порађање слике у сребро бромиду и једна врста алхемијског процеса у којем и лаборант даје максимум, што други нису чинили. Тај посао данас је заменио фотошоп – каже Милорад Ђокић.

Рад Воје Митровића велики аутори су, без сујете, свуда истицали и редовно га водили на своје изложбе. Када су видели да га фотографи позивају на вечере, газда „Пикторијал сервиса”, где је радио, рекао је да је то забрањено, јер се уплашио да ће Воја са њима направити сопствену агенцију. Фотографи су га водили на Кубу, у Америку, Јапан. Тамо је упознао Артура Милера, Ралфа Лорена, сина Че Геваре...

– Добар фотограф види оно што други не виде, и мора да се истакне да би добио посао. Рене Бури је понудио снимке Пикаса. Чекао га је у Авињону, иако му је секретар рекао да неће моћи да му приђе. Пикасо је славио рођендан у једном салону и за столом их је било 13; како је сликар био сујеверан, рекао је да нађу још некога. Испред врата је чекао Бури, секретар га је увео за рукав. Направио је репортажу, послао агенцији, сутрадан отворио „Пари мач” и угледао своје фотографије. Из новина је сазнао да је примљен у радни однос, прича Воја Митровић.

Он наглашава да фотограф мора да има прилику да испољи свој таленат. „Можете бити и најбољи сликар у Нишу, ако не излажете у Паризу или Њујорку, нико неће знати за вас”. Његов пример је, каже, више ствар случаја. Радио је у радњи „Фото Војин” у Васиној улици, возио је веспу, уживао у животу. Раскинувши са девојком, наљутио се и отишао у Париз. Упознао је Брижит, садашњу супругу, која је у новинама угледала оглас за лаборанта. Није знао језик али знао је занат. Прелази у „Пикторијал сервис” где ради 300 лабораната. Постаје најтраженији. Фотографи му поклањају своје радове а Куделка први тражи од издавача да у његовој књизи пише да му је тираже радио Војин Митровић. Ако би снимке свих аутора, које је добио са аутограмом, понудио на аукцији, обогатио би се. Воја, међутим, нема намеру да их прода.

– Није ми жао што нисам наставио да се бавим фотографијом јер не бих био добар фотограф као што сам постао добар лаборант. Жеља ми је, ако добијем на лоту, да у Србији направим свој музеј са колекцијом од 500 фотографија. Ево, словеначке и хрватске галерије покуповале су све радове њихових сликара који су биле на тржишту у Паризу. Може то да буде идеја и за нас, каже Војин Митровић који заједно са великанима улази у историју црно-беле фотографије 20. века.

----------------------------------------------

О Митровићу...

У филму говоре професори Бранимир Карановић и Никола Шујица, наши фотографи из Париза Владимир Марковић и Миломир Ковачевић, потом Томислав Петернек, Антоан Агуђан, уз ексклузивно појављивање Чеха Јозефа Куделке.