Поклону се у зубе гледа

Даривање, знак пријатељства и добре воље свуда у свету, у Кини је подједнако важно за вредновање угледа појединца колико и за одређивање степена присности међу људима. Да ли је поклон добро изабран да се допадне примаоцу а, истовремено, и тако вредан да сачува образ дародавцу – једна је од ствари због које многи Кинези лупају главу ових дана, пред лунарну Нову годину, која стиже 18. фебруара.
Међу Кинезима не важи изрека да се поклону у зубе не гледа. Они поклону у зубе гледају, и то врло помно, иако – за разлику од нашег обичаја – радознало одмотавање пакета у присуству дародавца сматрају неучтивим. Њима је стари обичај да у кућу пријатеља не улазе празних руку помогао, у економској реформи, не само да се лакше прилагођавају хировима новог, потрошачког друштва, него и да, у три протекле деценије, изграде најмоћнију индустрију поклона и сувенира на свету.

Размена поклона заснована је на етикецији која је, учиниће вам се, потекла још са царског двора, као и много шта друго у старој држави. Та етикеција је налагала да поданици долазе на поклоњење цару, доносећи му данак и дарове, а да он, исто тако, својим поклонима награђује за верну службу и допринос царству поданике, блиске сараднике и вазале. Савези са другим државама такође су учвршћивани разменом поклона међу владарима.

Мандарини су унапређивани тако што су даривани једном од девет врста украсних капа. Ако би неко од њих касније био несавестан, могао је бити враћен у ранији, нижи чин. Капа би му била одузета и замењена капом нижег ранга. И данас је, у кинеском политичком жаргону, "скинута капа" синоним за јавну деградацију.

Даривање под уравниловком

Пренесен у народ, обичај даривања се међу најбројнијим Кинезима, сиромашним и често гладним сељацима, више изражавао кроз размену добара која имају већу материјалну него естетску вредност. Посебно цењени дарови су били пиринач и воће, али и саксија са хумусом у коју се могла засадити каква хранљива биљка. И данас ће такозвани обичан Кинез кутију колача или колекцију зеленог чаја сматрати вреднијим поклонима од букета цвећа. То је практичан живот. Цвеће, пак, задржава високу цену у естетици, посебно у сликарству.

У Маовој Кини, под уравниловком, постојале су две врсте поклона, материјални и идеолошки. Храна је била рационисана, па су врећица пиринча, кутија млека у праху или комплет купона (тачкица) за житарице много сведочили и о дарежљивости и о друштвеном положају дародавца. Идеологија се трудила да попуни материјалне празнине: међу политичким активистима у моди је била размена значака са Маовим ликом, а "црвени гардисти" у школама и ударници у фабрикама даривани су издањима Маових дела.

Мерило стандарда на селу биле су четири "округле ствари": бицикл, часовник, будилник и шиваћа машина. Како се на робу дуго чекало, драгоцен поклон је могао бити већ сам рачун са скорим датумом испоруке бицикла, рецимо. Још ако би то био шангајски "феникс", порастао би и углед примаоца поклона, јер има утицајног ујака дародавца.

Од половине осамдесетих, а особито са почетка деведесетих, година прошлог века, најчешћи новогодишњи поклони били су електрични апарати за домаћинство. Унутрашње тржиште било је боље снабдевено робом широке потрошње, па је и рођаке у унутрашњости све теже било засенити робом из извозне квоте. У моди су биле бомбоњере, скупе стране цигарете, страна алкохолна пића, свилена одећа из бутика, дигитални производи.

Јелка за Белу кућу

Са уласком у 21. век – како су установили истраживачи кинеског унутрашњег тржишта – компјутери, дигиталне камере, мобилни телефони и МП3 увршћени су и међу најцењеније и међу најпопуларније поклоне. Млади Кинези прихватају обичај са Запада да усамљени у маси, са слушалицама на ушима, слушају музику, па је МП3 проглашен за најпопуларнији артикл на домаћем тржишту 2006.

Дародавци и даривани имају исти менталитет. Ако је поклон испод очекиване вредности, дародавац ће се обрукати. Ако је прималац добио знатно вреднији поклон него што је очекивао, запао је у непријатну ситуацију. Његов узвратни поклон, кад за то дође време, мораће да буде макар за нијансу вреднији од примљеног. Допушта се могућност да, макар колико то било непријатно, поклон из разних разлога буде неприличан. Али једно златно правило се не сме изневерити: и неприлични поклон бољи је од непостојећег.

Пошто уживају у поклонима, Кинези, наравно, верују да и други народи морају имати сличне представе о даривању. Не греше са једног становишта: што је потрошачко друштво развијеније, то су већи и изазови да људи једни другима купују и поклањају лепе ствари.

Тако је кинеска индустрија поклона и сувенира, по природи оријентисана на извоз, постала национални бренд. Многима кинеско вештачко цвеће није кич. Посебним уметничким достигнућем сматра се вештачка јелка која је за Божић претпрошле године ушла у Белу кућу у Вашингтону. Кажу да је мирисала на планински снег и свежу четинарску смолу.

Само у Шенџену, модерном граду у близини Хонгконга, око 1.600 предузећа, махом породичних, производи дванаест разних врста поклона и сувенира и на томе зарађује милијарду долара годишње. Сличну делатност имају још Пекинг, Шангај и Ванџоу, проглашен прошле године за "град поклона".