И да се наљуте, па шта?

Избор Вука Јеремића за председавајућег Генералне скупштине УН је показатељ да Србија ипак може да делује преко своје дипломатије када постоји јасан циљ и мотивација за то. Јеремићев успех потврђује оно што многи верују, а то је да се Србија понекад мора сукобити са својим партнерима у Европској унији и са Америком ако жели да је они третирају праведније и са већим поштовањем, те да се избори за сопствене интересе.

Кад је бивши председник Тадић објаснио зашто је донео одлуку да се предложена српска резолуција у УН замени заједничком резолуцијом Србије и ЕУ, он је поновио да је један од кључних стубова његове спољне политике да Србија не улази у сукобе са великим силама. Та жеља да се избегну сукоби са Америком и ЕУ претворила је борбу Србије за очување територијалног интегритета и суверенитета на Косову и Метохији у мало више од фарсе, где Србија само преузима оне мере које су унапред одобрене и договорене са Бриселом и Вашингтоном.

Наравно, подразумевало се да је главна мотивација за избегавање сукоба са ЕУ и САД жеља која је представљена да без алтернативе Србија мора у ЕУ. У том контексту, сваки сукоб би можда удаљио Србију од чланства или би створио нове услове и нове политичке притиске од стране ЕУ и Америке. Баш због тога, победа Вука Јеремића је важнија него што је и он можда тога свестан.

Ова победа није само резултат једног блажег политичког сукоба, где се Србија директно супротставља вољи Вашингтона и већини чланица ЕУ, него је то и пораз Јеремићевог противника, амбасадора Литваније у УН, који представља земљу која је чланица ЕУ. И која директно може да успори или блокира пут Србије у ЕУ. Ипак, и мимо могуће „освете” Литваније, и мимо лобирања Вашингтона и Брисела и сукобљавања српских и америчких интереса, није се одустало од кандидатуре Јеремића. На крају су и он и Србија остварили заслужену победу.

Сада се мора поставити неколико логичних питања: ако је могуће улазити у сукоб са ЕУ и Америком поводом оваквог питања, које не спада међу најважније за интересе Србије, а ипак носи одређени ризик за „европску перспективу” земље, зашто онда српски политичари и даље показују велику дозу страха због сваког могућег сукоба са Бриселом и Вашингтоном око питања од већег значаја за Србију? Зашто се и даље у великој мери понашају стидљиво и несигурно када се боре за државне интересе и сопствене ставове? Србија је (уз велику помоћ Русије) поразила већину чланица ЕУ и САД, и то је успела у фер дипломатском и политичком сукобу и тај сукоб није одвео Србију у неки нови рат ни у претње новим санкцијама и изолацијом. Нико није изгубио главу зато што није испунио захтеве Брисела и Вашингтона да се кандидатура Јеремића повуче.

Победа Вука Јеремића пружа прилику не само Србији да ојача свој имиџ и своју дипломатију, него пружа још једну шансу да се српски државни интереси и ставови изнесу на један озбиљнији, достојнији и одлучнији начин, без страха да ће се неко негде, па макар то било у Бриселу и Вашингтону, наљутити. И да се наљуте, па шта?