I da se naljute, pa šta?

Izbor Vuka Jeremića za predsedavajućeg Generalne skupštine UN je pokazatelj da Srbija ipak može da deluje preko svoje diplomatije kada postoji jasan cilj i motivacija za to. Jeremićev uspeh potvrđuje ono što mnogi veruju, a to je da se Srbija ponekad mora sukobiti sa svojim partnerima u Evropskoj uniji i sa Amerikom ako želi da je oni tretiraju pravednije i sa većim poštovanjem, te da se izbori za sopstvene interese.

Kad je bivši predsednik Tadić objasnio zašto je doneo odluku da se predložena srpska rezolucija u UN zameni zajedničkom rezolucijom Srbije i EU, on je ponovio da je jedan od ključnih stubova njegove spoljne politike da Srbija ne ulazi u sukobe sa velikim silama. Ta želja da se izbegnu sukobi sa Amerikom i EU pretvorila je borbu Srbije za očuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta na Kosovu i Metohiji u malo više od farse, gde Srbija samo preuzima one mere koje su unapred odobrene i dogovorene sa Briselom i Vašingtonom.

Naravno, podrazumevalo se da je glavna motivacija za izbegavanje sukoba sa EU i SAD želja koja je predstavljena da bez alternative Srbija mora u EU. U tom kontekstu, svaki sukob bi možda udaljio Srbiju od članstva ili bi stvorio nove uslove i nove političke pritiske od strane EU i Amerike. Baš zbog toga, pobeda Vuka Jeremića je važnija nego što je i on možda toga svestan.

Ova pobeda nije samo rezultat jednog blažeg političkog sukoba, gde se Srbija direktno suprotstavlja volji Vašingtona i većini članica EU, nego je to i poraz Jeremićevog protivnika, ambasadora Litvanije u UN, koji predstavlja zemlju koja je članica EU. I koja direktno može da uspori ili blokira put Srbije u EU. Ipak, i mimo moguće „osvete” Litvanije, i mimo lobiranja Vašingtona i Brisela i sukobljavanja srpskih i američkih interesa, nije se odustalo od kandidature Jeremića. Na kraju su i on i Srbija ostvarili zasluženu pobedu.

Sada se mora postaviti nekoliko logičnih pitanja: ako je moguće ulaziti u sukob sa EU i Amerikom povodom ovakvog pitanja, koje ne spada među najvažnije za interese Srbije, a ipak nosi određeni rizik za „evropsku perspektivu” zemlje, zašto onda srpski političari i dalje pokazuju veliku dozu straha zbog svakog mogućeg sukoba sa Briselom i Vašingtonom oko pitanja od većeg značaja za Srbiju? Zašto se i dalje u velikoj meri ponašaju stidljivo i nesigurno kada se bore za državne interese i sopstvene stavove? Srbija je (uz veliku pomoć Rusije) porazila većinu članica EU i SAD, i to je uspela u fer diplomatskom i političkom sukobu i taj sukob nije odveo Srbiju u neki novi rat ni u pretnje novim sankcijama i izolacijom. Niko nije izgubio glavu zato što nije ispunio zahteve Brisela i Vašingtona da se kandidatura Jeremića povuče.

Pobeda Vuka Jeremića pruža priliku ne samo Srbiji da ojača svoj imidž i svoju diplomatiju, nego pruža još jednu šansu da se srpski državni interesi i stavovi iznesu na jedan ozbiljniji, dostojniji i odlučniji način, bez straha da će se neko negde, pa makar to bilo u Briselu i Vašingtonu, naljutiti. I da se naljute, pa šta?