Надзирани плурализам

Недавно је објављена анализа Фридом Хауса о стању демократије у државама централне и источне Европе и у неким азијским државама. Србија је смештена у ред држава у којима не постоји пуна или консолидована, већ једна врста полуконсолидоване демократије или полудемократије. Њу, између осталог, карактерише недовољна развијеност демократских институција и непоштовање принципа владавине права.

Оно што српску полудемократију, по мом мишљењу, чини особеном у односу на друге полудемократије јесте законски и институционално уређени систем надзираног плурализма, којим се врши контрола политичких формација које могу да учествују у политичкој утакмици и тако спречава стварна промена.

Кованицу надзирани плурализам користићу да означим систем у којем су обезбеђене формалне претпоставке за слободу мишљења, делања и политичког удруживања у једној заједници, али у којој се та иста слобода и плуралност мишљења и делања суштински спречава и (или) контролише. Да бих илустровао како функционише ова врста надзирања у Србији, овде ћу навести спорне делове Закона о политичким странкама, којим је уређено формирање политичких странака у Србији.

Уместо да се уреди и олакша формирање политичких странака, овим законом је противуставно уведен низ ограничења групи грађана која жели да региструје странку, чиме је редуковано наше право на слободу политичког удруживања и деловања као дела неотуђивих људских права и слобода. Законом је најпре утврђено да је за регистрацију политичке партије неопходно сакупити десет хиљада потписа пунолетних грађанки и грађана Србије. Тиме је поручено да само група од десет хиљада има неотуђиво право на политичко удруживање или деловање, али да то право не припада групи од пет хиљада, на пример. Упоредни увид у праксу суседних или других европских држава потврђује да је закон изразито рестриктиван.

Друга спорна тачка Закона о политичким странкама односи се на новац који је потребан да би група грађана регистровала странку. Сваки од оних десет хиљада потписника мора да има уредно оверене потврде о томе да се налази у бирачком списку, а све потврде се посебно наплаћују.

Када се сабере трошак за потврде сваког од десет хиљада потписника, долази се до минималног износа од пет милиона динара које је потребно припремити да би политичка странка била регистрована. Да бисте се у Србији политички удруживали и деловали, потребно је, дакле, да платите рекет од пет милиона динара, али ни то није све. За сваки случај, остављена је још једна препрека.

Додатна препрека налази се у министарству надлежном за регистрацију политичких странака. Ако претпоставимо да се сакупило десет хиљада потписника и да је обезбеђено пет милиона динара за улазницу у клуб, и даље вас у одговарајућем министарству чека ревносни службеник који може да затражи измене, допуне или додатке ако му било шта не би било потпуно јасно и тиме отегне или сасвим онемогући евидентирање нове политичке странке. Овај недопустиви ниво арбитрирања у нашу слободу само говори о степену руинираности демократских обичаја, норми и пракси у Србији.

Овакав закон о политичким странкама доприноси настанку и развоју система надзираног плурализма, чиме се контролише ко, када и под којим условима може да уђе у политичку трку. Он доноси много самозадовољној политичкој класи док грађане чини апсолутним губитницима, што је на мајским изборима у Србији само потврђено. Постизборна атмосфера преговора у којима учествују сви и у којима свако може да прави договоре са сваким само је симптом тешког стања у којем се налази наша демократија.

Моје је мишљење да постојећа ситуација није производ стицаја низа околности или неспособности елита, већ намеравани резултат деловања политичке класе која с малим бројем имућних појединаца чини олигархијску управу у Србији. Резултат установљења олигархијских принципа владавине је у протеклих неколико година било систематско урушавање демократских институција и принципа и редуковање грађанских слобода.

Законски и институционално је установљен посебан систем надзираног плурализма, којим су демократске процедуре и деловање институција прилагођени вољи неколицине, а грађанима остављен само привид слободе и демократије.

Управо је овакво стање политичког живота извор упитаности о дометима постпетоктобарске Србије, на основу којих се стиче утисак да се у дванаест постмилошевићевских година нарочито значајна промена није ни десила или да се с променама није успело. Упитаност о стању је, међутим, довољна да почнемо да промишљамо како изаћи из ове ситуације.